МАРИЈАНА ЦВЕТКОВИЋ, ИСТОРИЧАРКА УМЕТНОСТИ: Солидарност уместо такмичења
Маријана Цветковић је радница у култури. Тако би се то могло назвати, иако је реч о историчарки уметности, кустоскињи, па и менаџерки, продуценткињи. Кооснивачица је Станице - Сервиса за савремени плес у Београду, Културног центра “Магацин”, Независне културне сцене Србије, Nomad Dance Academy...
Повод за овај интервју је изложба “Плес, отпор, (не)рад. Културни, политички и уметнички аспекти плеса за време и након Југославије” у Музеју сувремене умјетности у Загребу, истоимена књига на енглеском, као и дигитални плесни архив НАДА, све настало у оквиру пројекта (Non)Aligned Movements, којег је и Маријана део.
- Ово је био заиста огроман подухват, дугорочни колективни рад мреже Nomad Dance Academy у четири земље, са пуно препрека које долазе из услова рада на независној културној сцени. Успели смо да направимо пионирски пројекат који први пут приказује велики број докумената и артефаката стогодишње приче о развоју најпре модерног, а затим савременог плеса на просторима бивше Југославије. Архивско-истраживачко-кустоски рад требало је да омогући критичну количину материјала, а затим да понуди једно могуће читање плесне историје које ће, томе се надамо, инспирисати нова читања и тумачења у наредном периоду. За нас као регионалну мрежу која ће следеће године славити двадесету годишњицу, ово је круна досадашњег интензивног заједничког рада и настојања да докажемо да је југословенски културни простор и даље заједнички и да је неопходно инсистирати и стално обезбеђивати услове за сарадњу и размену. Осећам се поносно и веома радосно јер је овај пројекат још једна ефикасна и речита манифестација нашег отпора доминантним политикама подела, националистичком самољубља у култури и такмичења уместо солидарности међу народима и заједницама.
Од Љубљане до Скопља
Због ове изложбе, архива, књиге, као и једнодневне конференције под називом ”Трансформативне политике за плес” коју смо као мрежа Номад организовали у сарадњи са загребачким фестивалом Антисезона, у Загреб је дошло скоро стотину колега из света савременог плеса широм Европе и из Њујорка. Они су препознали значај овог пројекта за сопствени рад и сопствене увиде у то шта све плес јесте и може. То окупљање, које је још један важан аспект рада мреже Номад, било је невероватно охрабрујуће и подржавајуће. Показало нам је релевантност наших напора, досадашњих резултата и борби које трају скоро пуне две деценије. План нам је да се изложба прикаже у целом региону: одмах након затварања крајем фебруара она се сели у Музеј савремене уметности у Љубљани. Надамо се да ће потом бити представљена у МСУ у Скопљу, а онда и у Београду током 2026. Ова изложба је и кључни аргумент у нашим вишегодишњим захтевима за простором за плес: институцијом новог типа која би била заснована на принципима колективног рада и управљања, дељења, солидарности, истраживања и дијалога са публикама свих врста.
Шта је Вама најзанимљивији део оствареног пројекта, ако се може издвојити такво нешто?
- За мене је најупечатљивије богатство уметничких пракси плеса на овим просторима које су до сада биле тешко сагледљиве у својој разноврсности баш зато што није било систематичног проучавања и излагања. Проучаване су поједине личности или мање групе, феномени, али никада нису били доведени у везе, дијалоге, у заједничке оквире. Кустоски приступ групе аутора коју су предводили Биљана Тануровска Кјулавковски и Рок Вевар зато је покушала да кроз проблемске оквире покаже те везе и утицаје на шире културне и друштвене процесе. Ова изложба није временски линеарна, већ групише плесне праксе и начине самоорганизације кроз теме феминизма, питања рода и жеље, односа у процесу производње рада и његове друштвене позиције; уз то, она показује како је плес, прелазећи границе родова и језика, трансгресирао и учествовао у обликовању наше културне и друштвене праксе. На пример, плес је био део културе отпора у Другом светском рату и током деведесетих година 20. века, био је израз ЛГБТ субкултуре, феминистичких таласа, нове поп културе осамдесетих година и тако даље. Подсећам да музејско и галеријско излагање и представљање савременог плеса није нова пракса, али на нашим просторима је потпуно непозната. Зато је овај продор у такав институционално-излагачки простор изузетно важан и, надам се, еманципујући корак за овдашње поље савременог плеса.
Колико је тешко било створити једну овакву архиву, објавити књигу и зашто мислите да је то било важно у култури као што је наша, а и за међународне оквире?
- То је био мукотрпан и дуг процес услед одсуства било какве базе за тај рад. Све наше организације и тимови раде на независној културној сцени у свим Номад земљама (Србија, Македонија, Хрватска и Словенија), а то подразумева мноштво несигурности у раду, борби за основна права на рад, борби са неразумевањем и конзервативним погледима на савремену уметности. Подсећам да у Србији не постоји нити једна једина институција која на системски начин подржава савремени плес, нити један једини извођачки простор у коме се савремени плес може редовно представљати публици, развијати као уметничко поље. Сви ти процеси су у дворишту независне културе, што не би било проблем да постоји конструктиван дијалог са онима који креирају културне политике и одлучују о стратешким улагањима у култури. Међутим, када знамо да се независна култура игнорише, када више од десет година нема дијалога о основним стварима, када се спроводи имплицитна цензура кроз финансијске инструменте, онда то речито говори о условима бављења оваквим пословима на систематичан, истраживачки и дугорочан начин. Врло је индикативно то што један овакав пројекат плесног архива до сада није био препознат на конкурсима за пројекте заштите нематеријалног културног наслеђа у Србији, иако је једини те врсте.
Игор Бурић