MARIJANA CVETKOVIĆ, ISTORIČARKA UMETNOSTI: Solidarnost umesto takmičenja
Marijana Cvetković je radnica u kulturi. Tako bi se to moglo nazvati, iako je reč o istoričarki umetnosti, kustoskinji, pa i menadžerki, producentkinji. Koosnivačica je Stanice - Servisa za savremeni ples u Beogradu, Kulturnog centra “Magacin”, Nezavisne kulturne scene Srbije, Nomad Dance Academy...
Povod za ovaj intervju je izložba “Ples, otpor, (ne)rad. Kulturni, politički i umetnički aspekti plesa za vreme i nakon Jugoslavije” u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu, istoimena knjiga na engleskom, kao i digitalni plesni arhiv NADA, sve nastalo u okviru projekta (Non)Aligned Movements, kojeg je i Marijana deo.
- Ovo je bio zaista ogroman poduhvat, dugoročni kolektivni rad mreže Nomad Dance Academy u četiri zemlje, sa puno prepreka koje dolaze iz uslova rada na nezavisnoj kulturnoj sceni. Uspeli smo da napravimo pionirski projekat koji prvi put prikazuje veliki broj dokumenata i artefakata stogodišnje priče o razvoju najpre modernog, a zatim savremenog plesa na prostorima bivše Jugoslavije. Arhivsko-istraživačko-kustoski rad trebalo je da omogući kritičnu količinu materijala, a zatim da ponudi jedno moguće čitanje plesne istorije koje će, tome se nadamo, inspirisati nova čitanja i tumačenja u narednom periodu. Za nas kao regionalnu mrežu koja će sledeće godine slaviti dvadesetu godišnjicu, ovo je kruna dosadašnjeg intenzivnog zajedničkog rada i nastojanja da dokažemo da je jugoslovenski kulturni prostor i dalje zajednički i da je neophodno insistirati i stalno obezbeđivati uslove za saradnju i razmenu. Osećam se ponosno i veoma radosno jer je ovaj projekat još jedna efikasna i rečita manifestacija našeg otpora dominantnim politikama podela, nacionalističkom samoljublja u kulturi i takmičenja umesto solidarnosti među narodima i zajednicama.
Od Ljubljane do Skoplja
Zbog ove izložbe, arhiva, knjige, kao i jednodnevne konferencije pod nazivom ”Transformativne politike za ples” koju smo kao mreža Nomad organizovali u saradnji sa zagrebačkim festivalom Antisezona, u Zagreb je došlo skoro stotinu kolega iz sveta savremenog plesa širom Evrope i iz Njujorka. Oni su prepoznali značaj ovog projekta za sopstveni rad i sopstvene uvide u to šta sve ples jeste i može. To okupljanje, koje je još jedan važan aspekt rada mreže Nomad, bilo je neverovatno ohrabrujuće i podržavajuće. Pokazalo nam je relevantnost naših napora, dosadašnjih rezultata i borbi koje traju skoro pune dve decenije. Plan nam je da se izložba prikaže u celom regionu: odmah nakon zatvaranja krajem februara ona se seli u Muzej savremene umetnosti u Ljubljani. Nadamo se da će potom biti predstavljena u MSU u Skoplju, a onda i u Beogradu tokom 2026. Ova izložba je i ključni argument u našim višegodišnjim zahtevima za prostorom za ples: institucijom novog tipa koja bi bila zasnovana na principima kolektivnog rada i upravljanja, deljenja, solidarnosti, istraživanja i dijaloga sa publikama svih vrsta.
Šta je Vama najzanimljiviji deo ostvarenog projekta, ako se može izdvojiti takvo nešto?
- Za mene je najupečatljivije bogatstvo umetničkih praksi plesa na ovim prostorima koje su do sada bile teško sagledljive u svojoj raznovrsnosti baš zato što nije bilo sistematičnog proučavanja i izlaganja. Proučavane su pojedine ličnosti ili manje grupe, fenomeni, ali nikada nisu bili dovedeni u veze, dijaloge, u zajedničke okvire. Kustoski pristup grupe autora koju su predvodili Biljana Tanurovska Kjulavkovski i Rok Vevar zato je pokušala da kroz problemske okvire pokaže te veze i uticaje na šire kulturne i društvene procese. Ova izložba nije vremenski linearna, već grupiše plesne prakse i načine samoorganizacije kroz teme feminizma, pitanja roda i želje, odnosa u procesu proizvodnje rada i njegove društvene pozicije; uz to, ona pokazuje kako je ples, prelazeći granice rodova i jezika, transgresirao i učestvovao u oblikovanju naše kulturne i društvene prakse. Na primer, ples je bio deo kulture otpora u Drugom svetskom ratu i tokom devedesetih godina 20. veka, bio je izraz LGBT subkulture, feminističkih talasa, nove pop kulture osamdesetih godina i tako dalje. Podsećam da muzejsko i galerijsko izlaganje i predstavljanje savremenog plesa nije nova praksa, ali na našim prostorima je potpuno nepoznata. Zato je ovaj prodor u takav institucionalno-izlagački prostor izuzetno važan i, nadam se, emancipujući korak za ovdašnje polje savremenog plesa.
Koliko je teško bilo stvoriti jednu ovakvu arhivu, objaviti knjigu i zašto mislite da je to bilo važno u kulturi kao što je naša, a i za međunarodne okvire?
- To je bio mukotrpan i dug proces usled odsustva bilo kakve baze za taj rad. Sve naše organizacije i timovi rade na nezavisnoj kulturnoj sceni u svim Nomad zemljama (Srbija, Makedonija, Hrvatska i Slovenija), a to podrazumeva mnoštvo nesigurnosti u radu, borbi za osnovna prava na rad, borbi sa nerazumevanjem i konzervativnim pogledima na savremenu umetnosti. Podsećam da u Srbiji ne postoji niti jedna jedina institucija koja na sistemski način podržava savremeni ples, niti jedan jedini izvođački prostor u kome se savremeni ples može redovno predstavljati publici, razvijati kao umetničko polje. Svi ti procesi su u dvorištu nezavisne kulture, što ne bi bilo problem da postoji konstruktivan dijalog sa onima koji kreiraju kulturne politike i odlučuju o strateškim ulaganjima u kulturi. Međutim, kada znamo da se nezavisna kultura ignoriše, kada više od deset godina nema dijaloga o osnovnim stvarima, kada se sprovodi implicitna cenzura kroz finansijske instrumente, onda to rečito govori o uslovima bavljenja ovakvim poslovima na sistematičan, istraživački i dugoročan način. Vrlo je indikativno to što jedan ovakav projekat plesnog arhiva do sada nije bio prepoznat na konkursima za projekte zaštite nematerijalnog kulturnog nasleđa u Srbiji, iako je jedini te vrste.
Igor Burić