КРИТИКА НЕДЕЉОМ Нетремице кроз три света

Владимир Пиштало сваком својом књигом пева о свету. Чак и када је то на први поглед свет појединца - Андрићев и Теслин, Малтезеов и Александров - његов читалац увек добија „причу из целог света”.

По чему се ова књига разликује од prеthodnih Пишталових књига?

Пре свега, по томе што је главни јунак - жена. И то једна од жена које је историја превидела и чије име читаоцу не значи ништа.

Озана Болица је осамнаестогодишња Пераштанка, ћерка капетана брода и унука капетана брода. Образована девојка која се учи чипкарству, мада јој далеко боље иду леут и учење језика. Озана је, изнад свега, талентована за писање, али то никад неће сазнати. Изговориће овај роман у име жена које су неизговореним причама осликале свој живот.

Озанин живот у три света почиње гусарском отмицом. Продата на пијаци робова Пишталова јунакиња доспева у први од светова који јој предстоје - Тунис. Ту доживљава и прве промене и открића, учи нови језик, нову културу. Ту се формира вртлог који ће се понављати и у следећим световима - ропство, љубав, рат, слобода.

Озана ће из Туниса доспети у Америку, одатле назад у Европу. Тако ће направити свој „троугао путовања” препознајући себе у „енергијама које је носе”. У Америци ће бити Европљана - Енглеза и Француза - али они ће се међусобно разликовати колико и Индијанци и Венецијанци. Пераштанска кћи ће у сваком свету носити ново име, као нову улогу, али ће сачувати чврсто језгро идентитета обнављајући га сећањима и, кад год је могуће, причама о Перасту.

Озана захвата свет и приноси га својим чулима, онако како се шаком захватају море и пустиња. Радознала, гледајући испод ока, не престаје да се чуди. Она не осуђује, не намеће, не презире. Она  прихвата. Њена снага није у отпору, него у истрајавању.

Почетак је 18. века, мушкарци су господари и учитељи. Озана каже: „Сви су били луди на свој начин. Сви у својим трансовима. Део мог лудила је био разумевање других”.

Руководећи се саветом свог најбољег учитеља, Венецијанца Кабианке - „Ако не смеш да погледаш истини у очи, онда си кукавица. А ако живот проведеш зурећи у страхоте, онда си будала” - Озана одлучује да не буде будала. А свакако ни кукавица. У свим световима у које доспева најпре бива невидљива, а кад реши да постане видљива - проговори леутом.

„За леут сам могла рећи -  ово сам ја!”// „Узела сам леут у своје руке. Узела сам живот у своје руке.”

Живот воли Озану Болицу, без обзира на страхоте, јер је одводи на путовање на какво је обична женска судбина никад не би одвела. Живот јој открива њену јединственост. Уместо једне од истоветних женских биографија, њен живот постаје авантуристички роман. Парадоксално, гусарском отмицом Озана Болица бива ослобођена.

По чему је ова књига препознатљива као Пишталова?

По оживљавању митова. По метаморфозама. По сликама света. По спајању најудаљенијих тачака времена и простора. По добронамерности. По знању и интуитивности. По разуму и осећајности.

Осим тога, ово је још једна Пишталова књига која дуго траје у читаоцу. Књига неисцрпне енергије, непресушног надахнућа, дашак увек свежег ваздуха. За усамљене и затворене, и за отворене и радознале. Књига која не повређује, не растужује, не понижава - ни читаоца, ни своје ликове, ни свет... Пишталово писање је позив на заједничко дивљење. Предмети које описује се удвостручују, учетворостручују - као у соби са огледалима. Када пише о таласима, открива нам нову димензију таласа. Описано није ни само добро ни само лоше, ни само страшно ни само утешно, већ све то ођедном, и на крају - лепо. Као гусари. Као Арапи. Као Пуританци. Као Индијанци.

Утисак да Пиштало увек пише путопис долази не само из описивања различитих крајева света, него и из његовог задивљеног односа према свету. То су заносне, опчаравајуће лекције у којима свет бива препоручен помоћу детаља, трептаја и титраја, зрнаца и светлаца.

Читањем Пишталових књига читалац надраста себе. Писац га непрестано изненађује светом. Престајемо да растемо онда кад престанемо да се чудимо. То нам се у Пишталовим књигама неће десити.

Татјана Јанковић