KOREOGRAF JOAN BURŽOA: Onaj koji pada

Nakon što je nastupao sa brojnim renomiranim koreografima, Joan Buržoa je 2010. godine osnovao sopstvenu trupu., da bi od 2016. do 2022. bio direktor Nacionalnog koreografskog centra u  Grenoblu. Posvećen umetnosti koja je radikalno multidisciplinarna, fizička i inovativna, Buržoa nadgleda performanse, saradnje i radionice u svim delovima sveta, dok su njegove postavke zapravo kreacije vezane za lokaciju, koje se samim tim oslanjaju na energiju i posebnosti okruženja. Njegove radove podjednako poznaje publika pariskog Luvra, Opere u Oslu ili Geteborgu, kao i obožavaoci Harija Stajlsa i Selene Gomez.  Uručewe nagrade „Jovan Ćirilov – za korak dalje“ planirano je u okviru predstojeće edicije BFI, kada će njegov komad „Onaj ko pada” biti izveden u Srpskom narodnom pozorištu.  
Često istražujete odnos između tela i sila fizike kao što su gravitacija i ravnoteža. Kako te sile prevodite u umetnost u Vašem delu „Onaj ko pada”, koji će 5. aprila biti u prilici da vidi i novosadska publika?
– U komadu "Onaj ko pada" bavio sam se specifičnom teatralnošću koja potvrđuje centralnu premisu: svaka situacija rađa se iz odnosa snaga...  Scenografija počiva na jednostavnom elementu: nestabilna podloga, koju pokreću mehanizmi uz silu ravnoteže, centrifuge, inercije i ravnoteže. Na toj pokretnoj površini, izvođači pokušavaju da se održe na nogama, što reflektuje suštinsko ljudsko stanje – mi verujemo da smo gospodari naših života, ali nas opovrgavaju sile koje na nas utiču. Raznolikost principa fizike koji upravljaju ovom strukturom uzrokuje sve situacije. Svaki pokret je odgovor na sile koje nas prevazilaze! Moj cilj je da produbim to istraživanje kako bih stigao do pozorišne forme koja se nalazi na granici gde se stvari otkrivaju. Taj postupak počiva na principu iz savremenog cirkusa: izvođač nije vlasnik svojih pokreta, već služi kao vektor kroz koji deluju sile koje trpi. Ovaj izbor oslikava posebnu viziju čovečanstva. Po uzoru na naše mesto u univerzumu, čovek nije u središtu radnje, čak se i sama ideja središta povlači kako bi ustupila mesto nevidljivim fenomenima. 
U komadu „Onaj ko pada”, pet izvođača balansiraju na nestabilnoj površini. Šta za Vas predstavlja ta ravnoteža u kontekstu ljudskog bivstvovanja, i kako se ona po vama odslikava u izrazu fizičke snage izvođača na sceni?
– U ovom komadu ravnoteža na nestabilnoj površini postaje moćna metafora ljudskog stanja. Ta krhka, preteća ravnoteža prikazuje našu svakodnevnu borbu u potrazi za stabilnošću u svetu koji je u neprestanom pokretu. To je alegorija za nebrojene izazove sa kojima se suočavamo: poput sila koje nas prevazilaze, neizvesnosti i neophodnim prilagođavanjima kako bi napredovali u životu. Na sceni, izvođači prevazilaze te tenzije kroz svoje pokrete. Oni ne pokušavaju da uspostave potpunu kontrolu, već se trude da odgovore silama kojima su izloženi – gravitaciji, inerciji, ravnoteži. Taj fizički odgovor ukazuje na to da je čovečanstvo ujedno krhko i otporno. Mene zanima upravo taj trenutak osciliranja između pada i pridizanja, između ponora i vrha. Ekspresija fizičke snage izvođača takođe je izraz univerzalne istine: mi neprestano komuniciramo sa svime što nas okružuje, prilagođavajući naš položaj kako bi ostali uspravni, u bukvalnom i prenesenom smislu. U ovom kontekstu, ravnoteža nije nepromenjivo stanje, već proces u koji neprestano evoluira, zajednički napor koji rezonuje sa onim što čovečanstvo doživljava.
U Vašem radu, izvođači su često upravo „vektori sile“, koji su prevashodno odgovor na spoljne uslove, a ređe oni koji iniciraju pokret. Šta vas toliko fascinira u toj pasivnoj ulozi, i na koji način ona odražava ljudsku prirodu?
– Mene izuzetno zanima ideja da čovek nije izolovan entitet, već biće koje je u neprestanoj interakciji sa svojim okruženjem. Ako već izvođače zamišljamo kao „vektore sile“, moj zadatak je da istaknem načine na koje svi mi trpimo uticaje, društvene, prirodne i fizičke, koji upravljaju našim aktivnostima. Ne radi se, dakle, o „pasivnoj ulozi“, već o slušanju i osluškivanju. Te teme svode se, u suštini, na pitanje prisustva. Radi se o etičkom pitanju.  Opet, sve to odražava suštinsku istinu našeg ljudskog stanja: mi gotovo nikada nismo gospodari nas samih, već smo u neprestanom dijalogu sa svetom koji nas okružuje. Ta perspektiva mi omogućuje da radim na estetici gde pokret nastaje iz interakcije više nego iz volje pojedinca, stvarajući tako poniznu i poetičnu sliku čovečanstva.
Sarađivali ste sa brojnim umetnicima iz različitih disciplina, od benda „Koldpleja” i planetarno popularnog Herija Stajlsa do vizualnih umetnika i reditelja. Kako pristupate tim interdisciplinarnim saradnjama, šta ste naučili zahvaljujući njima, i šta ste od toga uvrstili u vašu scenografiju?
– Svaka saradnja je prilika za istraživanje novih umetničkih horizonata. Trudim se da pronađem zajednički teren gde naše ekspresije mogu da se sretnu, da započnu međusobni dijalog i da se dopunjuju. Ta iskustva su me naučila da prilagodim svoj pogled i obogatim umetnički vokabular tako što u njega unosim različite senzibilitete. To mi je omogućilo i da unapredim svoje razumevanje načina na koji umetnost može doći do šire publike bez pravljenja preteranih kompromisa. Te interdisciplinarne saradnje hrane moju umetničku praksu i ohrabruju me da širim tradicionalne granice scenskog nastupa. Konačno, zahvaljujući svim tim saradnjama, trudim se da unapredim univerzalnost svojih dela. 
Često tvrdite da Vaši radovi prevazilaze granice između različitih oblika umetnosti, poput savremenog cirkusa, igre i pozorišta. Kako percipirate evoluciju tih granica tokom Vaše karijere, naročito nakon upravljanja Nacionalnim koreografskim centrom u Grenoblu?
– Naš posao, koji je u svojoj biti transdisciplinaran, upućuje nas na saradnju sa različitim umetničkim sektorima. To nam omogućuje da spoznamo njihove različite dinamike, koje su ponekad suprotstavljene. Na početku moje karijere, moja aktivnost uglavnom se odvijala u okviru ustanova kulture. Moj rad postao je uočljiv zahvaljujući neverovatnoj i jedinstvenoj mreži francuskih ustanova, razvijanoj zahvaljujći posleratnoj politici decentralizacije kulture. Međutim, ta mreža gubi na snazi, što me je navelo na jedno razmišljanje: „ustanovu“ doživljavam kao mesto konstantne tenzije između dve sile: napredne sile, koja sa sobom nosi inovacije, i konzervativne sile. Kao umetnik na čelu jedne takve ustanove, uvek sam favorizovao naprednu silu i podsticao otvaranje i razbijanje barijera. Takav pristup izgradio je u moje vreme identite institucija na čijem čelu sam bio.
Međutim, sa vremenom, francuske institucije su postale krhke, a kovid pandemija dodatno je naglasila njihove poteškoće i naterala ih na brojne kompromise. U današnje vreme, ustanove kulture prolaze kroz težak period, naročito zbog toga što ne uspevaju da transofrmišu svoje modele rada. Te poteškoće jačaju konzervativne tendencije, kočeći neophodne promene. Ubeđen sam da moramo hitno osmisliti nove modele rada koji su prilagođeni izazovima našeg vremena.
Miroslav Stajić