КОМПОЗИТОРСКО СТВАРАЛАШТВО РАЈКА МАКСИМОВИЋА (1935 - 2024) Музиком испричана повест
Уметност је игра скривалица, истиче Јансон у својој Историји уметности, у којој онај који тражи никад не зна шта тражи док га не нађе.
Трагање за одговарајућим обликом, бојом или „збирком“ звукова је пут уметника чије је делање одраз времена у којем живи. Управо се тако може разумети и стваралаштво уваженог српског композитора Рајка Максимовића (1935 – 2024). Кроз његов опус, наиме, прати се уметничко „гибање“ читаве једне епохе на територији најпре југословенског, а потом српског простора, од авангардних експеримената шездесетих, до повратка традицији у контексту постмодернистичког израза.
„У току мог стваралачког века, мој стил се много мењао“, истакао је једном приликом у интервјуу за Интернационалну хорску федерацију Рајко Максимовић. „Кад сам дипломирао 1961. године, био сам знатижељан да сазнам шта се догађа у свету па сам шездесетих припадао такозваној авангарди у Србији. Користили смо кластере, писали алеаторичку музику, истраживали атоналност...“ Међутим, младалачки занос иновацијама, временом уступа место зрелијим трагањима, пре свега за сопственим коренима. Да је то тако, Максимовић показује својом шестоставачном епском партитом „Кад су живи завидели мртвима“, за хор и мали оркестар, у којој, премда и даље у оквиру авангардног израза, израња потреба да се искаже нешто утемељено на сопственој култури.
Први пут у свом опусу, овај аутор заодева средњевековне српске текстове у музичко рухо. Већ и само звучање тог архаичног штива, које сведочи о једном мучном времену на нашим просторима, врста је музике по себи. „У многим случајевима, древни текстови су сами по себи креирали мелодијске линије“, сећа се Максимовић. То да је звук неког језика сам по себи привлачан, истакао је још Стравински, подвлачећи важност звучања, а не само значења речи које је користио у свом стваралаштву. Сличан став имала је и српска композиторка Љубица Марић пишући своје „Песме простора“. Почевши од поменуте партите, Максимовић урања у свет српске историје и драматична збивања у њој оживљава пре свега у својим вокално-инструменталним делима. У оквиру тог националног усмерења настаје „Почетак буне против дахија“ – драмски ораторијум за глумце, дечји и мешовити хор и оркестар према истоименој поеми Филипа Вишњића (1978).
Следе „Тестамент Петра Петровића Његоша“ (1986) за бас, хор и оркестар, „Пасија светог кнеза Лазара“ (1989), написана поводом 6 векова од Косовског боја, за наратора, солисте, два хора и оркестар и коначно, „Искушење, подвиг и смрт светог Петра Коришког“ (1994). Сва ова капитална дела, постмодернистички су ослоњена на тоналност и полифоне технике барокне епохе, с једне стране, и на најсавременије елементе музичког језика у тренутку када су настајала, с друге. И сва она су на неки начин скренула пажњу публике и критике на наше средњевековно наслеђе које је овај композитор поново учинио видљивим широј јавности. „Молитва Лазарева“ у Пасији – како аутор сам истиче – у време кад је ођекнула на Газиместану 1989, била је готово откровење. Ретко се у уметничкој музици могло чути нешто што подсећа на аутентично православно црквено певање у то време у нас.
Стваралачки пут Рајка Максимовића одсликава динамику развоја српске уметности друге половине 20. и почетка 21. века. Аванградни почеци и постепена надоградња традиционалним музичким елементима, учинила су његов опус све пријемчивим за аудиторијум. Овај аутор је, наиме, више пута подвукао да је за њега „комуникацију с публиком императив стварања“. Вођен тим императивом, Максимовић је иза себе оставио нека од најзначајних дела српске музике.
Ира Проданов