KOMPOZITORSKO STVARALAŠTVO RAJKA MAKSIMOVIĆA (1935 - 2024) Muzikom ispričana povest

Traganje za odgovarajućim oblikom, bojom ili „zbirkom“ zvukova je put umetnika čije je delanje odraz vremena u kojem živi. Upravo se tako može razumeti i stvaralaštvo uvaženog srpskog kompozitora Rajka Maksimovića (1935 – 2024). Kroz njegov opus, naime, prati se umetničko „gibanje“ čitave jedne epohe na teritoriji najpre jugoslovenskog, a potom srpskog prostora, od avangardnih eksperimenata šezdesetih, do povratka tradiciji u kontekstu postmodernističkog izraza.

„U toku mog stvaralačkog veka, moj stil se mnogo menjao“, istakao je jednom prilikom u intervjuu za Internacionalnu horsku federaciju Rajko Maksimović. „Kad sam diplomirao 1961. godine, bio sam znatiželjan da saznam šta se događa u svetu pa sam šezdesetih pripadao takozvanoj avangardi u Srbiji. Koristili smo klastere, pisali aleatoričku muziku, istraživali atonalnost...“ Međutim, mladalački zanos inovacijama, vremenom ustupa mesto zrelijim traganjima, pre svega za sopstvenim korenima. Da je to tako, Maksimović pokazuje svojom šestostavačnom epskom partitom „Kad su živi zavideli mrtvima“, za hor i mali orkestar, u kojoj, premda i dalje u okviru avangardnog izraza, izranja potreba da se iskaže nešto utemeljeno na sopstvenoj kulturi.

Prvi put u svom opusu, ovaj autor zaodeva srednjevekovne srpske tekstove u muzičko ruho. Već i samo zvučanje tog arhaičnog štiva, koje svedoči o jednom mučnom vremenu na našim prostorima, vrsta je muzike po sebi. „U mnogim slučajevima, drevni tekstovi su sami po sebi kreirali melodijske linije“, seća se Maksimović. To da je zvuk nekog jezika sam po sebi privlačan, istakao je još Stravinski, podvlačeći važnost zvučanja, a ne samo značenja reči koje je koristio u svom stvaralaštvu. Sličan stav imala je i srpska kompozitorka Ljubica Marić pišući svoje „Pesme prostora“. Počevši od pomenute partite, Maksimović uranja u svet srpske istorije i dramatična zbivanja u njoj oživljava pre svega u svojim vokalno-instrumentalnim delima. U okviru tog nacionalnog usmerenja nastaje „Početak bune protiv dahija“ – dramski oratorijum za glumce, dečji i mešoviti hor i orkestar prema istoimenoj poemi Filipa Višnjića (1978).

Slede „Testament Petra Petrovića Njegoša“ (1986) za bas, hor i orkestar, „Pasija svetog kneza Lazara“ (1989), napisana povodom 6 vekova od Kosovskog boja, za naratora, soliste, dva hora i orkestar i konačno, „Iskušenje, podvig i smrt svetog Petra Koriškog“ (1994). Sva ova kapitalna dela, postmodernistički su oslonjena na tonalnost i polifone tehnike barokne epohe, s jedne strane, i na najsavremenije elemente muzičkog jezika u trenutku kada su nastajala, s druge. I sva ona su na neki način skrenula pažnju publike i kritike na naše srednjevekovno nasleđe koje je ovaj kompozitor ponovo učinio vidljivim široj javnosti. „Molitva Lazareva“ u Pasiji – kako autor sam ističe – u vreme kad je ođeknula na Gazimestanu 1989, bila je gotovo otkrovenje. Retko se u umetničkoj muzici moglo čuti nešto što podseća na autentično pravoslavno crkveno pevanje u to vreme u nas.

Stvaralački put Rajka Maksimovića odslikava dinamiku razvoja srpske umetnosti druge polovine 20. i početka 21. veka. Avangradni počeci i postepena nadogradnja tradicionalnim muzičkim elementima, učinila su njegov opus sve prijemčivim za auditorijum. Ovaj autor je, naime, više puta podvukao da je za njega „komunikaciju s publikom imperativ stvaranja“. Vođen tim imperativom, Maksimović je iza sebe ostavio neka od najznačajnih dela srpske muzike.

Ira Prodanov