КЊИЖЕВНА КРИТИКА: ОЛДСКУЛ РОКЕНРОЛ „Између трудова“ Владимира Копицла
Чаробна књига 2024.
Нову књига Владимира Копицла „Између трудова“ чини пет прича које везује сличан препознатљив хумор аутора и помало одлскул рокенрол тон. Приповетка „Завети Лесиленда“ која отвара збирку је шаљива хроника војвођанског одрастања, а затим и одраслих година главног лика, која на моменте скоро да подсећа на хумористично, готово еротско-празнично читање Киша. Ведри фокус на еротику присутан је у већој или мањој мери у скоро свим причама, што је свакако освежење у односу на све присутније модерне трендове (додуше, ипак првенствено у популарној култури), где под утицајем америчког савременог пуританизма сексуалност постаје све чешће тема која се цензурише. У „Заветима Лесиленда“ сексуалност је схваћена као неодвојив део одрастања и сазревања, део идентитета, па чак постаје и један од значајнијих видова односа главног лика према стварности.
Још једна тема којој аутор прилази са сличном необоривом ведрином је однос протагонисте и његовог љубимца – пас је други главни јунак, саучесник и једнаки партнер у нарацији. Текст писан у лудистичком маниру кулминира управо таквим обртом; пас постаје главни јунак свог дела приче, пошто равноправни партнери у животу равноправно деле и своје место у књижевности. Шарм псећим дневничким записима додају и разигране текстуалне интервенције у којима он о свом власнику и другим важним ликовима и појмовима размишља у сликама, па је уместо имена власника ту смајли, насмејан чак и кад псећи наратор није нужно најзадовољнији својим власником.
Иронизација стварности и раблеовски хумор доведени су до врхунца у „НАТО трилогији“ која прати писца који се враћа из америчке књижевне колоније отприлике у време када почиње бомбардовање у Србији. „НАТО трилогија“ је цела написана у духу шаљиве народне књижевности, и доследно (и хумористички) римована од почетка до краја. Несклад између шаљиве форме и тешке теме националне трауме додатно подвлачи суштински апсурд укупне ситуације – коначно, како је могуће у постмодерни (или, коначно, било кад) разумети бомбардовање у границама здравог разума, поготово ако сте ви невољни учесник, односно жртва сурове историје? Једини преостали начин борбе против бесмисленог насиља и једнако бесмисленог политичког блаћења у ком главни лик после свега више није ни на сајту америчке књижевне колоније са почетка приче је „освета“ на књижевном нивоу на ком је још само могуће смислено утицати на стварност, или како главни лик примећује – остајете у мом роману, а ја одох даље.
Трећа прича „Ноћ код Хиперборејаца“ функционише и као добра цитатна шала, па главни јунак К уместо да путује у етеричне просторе Црњасковог севера у којима сунце никада не залази, одлази у мали провинцијски град на северу Војводине. Нарација је и овде до краја натопљена иронијом, па ни разлог К-овог путовања на север није нарочито узвишен, већ да би гледао пригодну позоришну представу у којој наступају „глумци неоптерећени музом“. Ово коначно покреће авантуру сасвим сомнабулног изласка који се наставља у вечери која као да нема краја, у којој из алкохолне измаглице израња и у њу поново зарања читава галерија ликова нацврцаних једнако као и протагониста. Различите фазе и етапе журке смењују се као да су у питању сезонске појаве у природи док сви тону у мање или више пријатни хаос – ту је бизарни филм који је наратор можда и сањао, плакање у пар чинова, драматична истрчавања и остали очекивани елементи сваког пристојног изласка. Раскидани фрагменти ласцивних разговора успутних јунака у једној (да ли?) успутној вечери иронијски су контраст тексту Црњанског, код ког дуге расправе о животу воде амбасадори, политичари и уметници, а све под сенком Другог светског рата. У хумористичном кључу, у такорећи џојсовском лутању јунака кроз бесконачну ноћ, измичу сваки покушаји не да се разумеју стварност или живот, већ и обични параметри само једне једине хаотичне вечери.
Насловна „Између трудова“ је приповетка у којој протагониста, писац, покушава да јунакињу крајње ласцивног имена (Пени С.) учини својом двоструко – и у љубави, али и да је претвори у јунакињу свог романа. Док главни лик открива и мапира њен живот, претварајући га у текст, у стварности се улоге мало обрћу. Чини се да је двоструко објективизована јунакиња заправо протагонисткиња која се отима и тексту и било каквој врсти управљања, претварајући, онако успут, и писца у објект својих игри и махинација. Две супротстављене линије, њене као господарице ситуације у стварности, и његове, док покушава да је фикционализује, пресецају се и срећу на више начина у транскрипту њихових СМС порука, што је, опет, само једна од бројних, духовитих текстуалних игара ове књиге.
Настасја Писарев
