KNJIŽEVNA KRITIKA: OLDSKUL ROKENROL „Između trudova“ Vladimira Kopicla

Novu knjiga Vladimira Kopicla „Između trudova“ čini pet priča koje vezuje sličan prepoznatljiv humor autora i pomalo odlskul rokenrol ton. Pripovetka „Zaveti Lesilenda“ koja otvara zbirku je šaljiva hronika vojvođanskog odrastanja, a zatim i odraslih godina glavnog lika, koja na momente skoro da podseća na humoristično, gotovo erotsko-praznično čitanje Kiša. Vedri fokus na erotiku prisutan je u većoj ili manjoj meri u skoro svim pričama, što je svakako osveženje u odnosu na sve prisutnije moderne trendove (doduše, ipak prvenstveno u popularnoj kulturi), gde pod uticajem američkog savremenog puritanizma seksualnost postaje sve češće tema koja se cenzuriše. U „Zavetima Lesilenda“ seksualnost je shvaćena kao neodvojiv deo odrastanja i sazrevanja, deo identiteta, pa čak postaje i jedan od značajnijih vidova odnosa glavnog lika prema stvarnosti.

Još jedna tema kojoj autor prilazi sa sličnom neoborivom vedrinom je odnos protagoniste i njegovog ljubimca – pas je drugi glavni junak, saučesnik i jednaki partner u naraciji. Tekst pisan u ludističkom maniru kulminira upravo takvim obrtom; pas postaje glavni junak svog dela priče, pošto ravnopravni partneri u životu ravnopravno dele i svoje mesto u književnosti. Šarm psećim dnevničkim zapisima dodaju i razigrane tekstualne intervencije u kojima on o svom vlasniku i drugim važnim likovima i pojmovima razmišlja u slikama, pa je umesto imena vlasnika tu smajli, nasmejan čak i kad pseći narator nije nužno najzadovoljniji svojim vlasnikom.

Ironizacija stvarnosti i rableovski humor dovedeni su do vrhunca u „NATO trilogiji“ koja prati pisca koji se vraća iz američke književne kolonije otprilike u vreme kada počinje bombardovanje u Srbiji. „NATO trilogija“ je cela napisana u duhu šaljive narodne književnosti, i dosledno (i humoristički) rimovana od početka do kraja. Nesklad između šaljive forme i teške teme nacionalne traume dodatno podvlači suštinski apsurd ukupne situacije – konačno, kako je moguće u postmoderni (ili, konačno, bilo kad) razumeti bombardovanje u granicama zdravog razuma, pogotovo ako ste vi nevoljni učesnik, odnosno žrtva surove istorije? Jedini preostali način borbe protiv besmislenog nasilja i jednako besmislenog političkog blaćenja u kom glavni lik posle svega više nije ni na sajtu američke književne kolonije sa početka priče je „osveta“ na književnom nivou na kom je još samo moguće smisleno uticati na stvarnost, ili kako glavni lik primećuje – ostajete u mom romanu, a ja odoh dalje.

Treća priča „Noć kod Hiperborejaca“ funkcioniše i kao dobra citatna šala, pa glavni junak K umesto da putuje u eterične prostore Crnjaskovog severa u kojima sunce nikada ne zalazi, odlazi u mali provincijski grad na severu Vojvodine. Naracija je i ovde do kraja natopljena ironijom, pa ni razlog K-ovog putovanja na sever nije naročito uzvišen, već da bi gledao prigodnu pozorišnu predstavu u kojoj nastupaju „glumci neopterećeni muzom“. Ovo konačno pokreće avanturu sasvim somnabulnog izlaska koji se nastavlja u večeri koja kao da nema kraja, u kojoj iz alkoholne izmaglice izranja i u nju ponovo zaranja čitava galerija likova nacvrcanih jednako kao i protagonista. Različite faze i etape žurke smenjuju se kao da su u pitanju sezonske pojave u prirodi dok svi tonu u manje ili više prijatni haos – tu je bizarni film koji je narator možda i sanjao, plakanje u par činova, dramatična istrčavanja i ostali očekivani elementi svakog pristojnog izlaska. Raskidani fragmenti lascivnih razgovora usputnih junaka u jednoj (da li?) usputnoj večeri ironijski su kontrast tekstu Crnjanskog, kod kog duge rasprave o životu vode ambasadori, političari i umetnici, a sve pod senkom Drugog svetskog rata. U humorističnom ključu, u takoreći džojsovskom lutanju junaka kroz beskonačnu noć, izmiču svaki pokušaji ne da se razumeju stvarnost ili život, već i obični parametri samo jedne jedine haotične večeri.

Naslovna „Između trudova“ je pripovetka u kojoj protagonista, pisac, pokušava da junakinju krajnje lascivnog imena (Peni S.) učini svojom dvostruko – i u ljubavi, ali i da je pretvori u junakinju svog romana. Dok glavni lik otkriva i mapira njen život, pretvarajući ga u tekst, u stvarnosti se uloge malo obrću. Čini se da je dvostruko objektivizovana junakinja zapravo protagonistkinja koja se otima i tekstu i bilo kakvoj vrsti upravljanja, pretvarajući, onako usput, i pisca u objekt svojih igri i mahinacija. Dve suprotstavljene linije, njene kao gospodarice situacije u stvarnosti, i njegove, dok pokušava da je fikcionalizuje, presecaju se i sreću na više načina u transkriptu njihovih SMS poruka, što je, opet, samo jedna od brojnih, duhovitih tekstualnih igara ove knjige.

Nastasja Pisarev