КЊИЖЕВНА КРИТИКА Крхкост постојања „Упола саздани: мотив инцеста у драмском стваралаштву Момчила Настасијевића између митско-религијског и симболичког значења”, Емилије Поповић

Загонетно дело и необичан стваралачки профил Момчила Настасијевића континуирано привлаче пажњу истраживача. Емилија Поповић, даровита млада научница, објавила је књигу о Настасијевићевом драмском стваралаштву неколико недеља пре свог прераног и неочекиваног одласка. Започети живот књиге и прекинути живот ауторке сустичу се у тачки где упола саздани није само шифра Настасијевићевог дела, већ трагично обележје коби која наткриљује крхко људско постојање. Кобна природа мотива инцеста у драмском опусу нашег писца не добија више биографистички контекст као раније: ауторка је учинила важан помак одбацивши мистификације и општа места. Она је осветлила његов положај „на међи” у међуратној српској књижевности, истичући да није „анђеоски песник” нити „писац-моралиста”, већ стваралац чије драме до данас нису у потпуности афирмисане и анализиране. У тумачењу Емилије Поповић Момчило Настасијевић поново постаје актуелан део наше књижевне баштине.
Предмет анализе су четири драме: Међулушко благо, Недозвани, Господар-Младенова кћер и Код ”Вечите славине”. Упоришне тачке у сагледавању комплексног феномена инцеста, који остаје увек у домену табуа, јесу његова митска подлога, натуралистичка мотивација и симболистичко-мистични слој. Занимљиво је да ауторка не инсистира на психоанализи, чиме продубљује своје тумачење и чува га од заводљивости психоаналитичких теорија. Музика као константа Настасијевићеве поетике добија важно место и у овој студији, у виду трагања за тананим везама између матерње мелодије и мотива инцеста. У Међулушком благу, на пример, овај мотив служи као метафора за парадоксални човеков положај у свету, али и алегорију о уметнику који се матерњом мелодијом враћа својим коренима и свом аутентичном, стваралачком бићу. Читање ове драме је и подстицај да се инцест сагледа као метафора за оболелу заједницу, али и знак „немогућности човека да досегне идеалну целовитост”.
У драми Недозвани „благотворна целовитост” не може се досегнути, примећује ауторка, јер су ликови изоловани у својој породичној самодовољности. Они остају недозвани у својој неостварености, али и нарцисоидности, што је до сада слабо примећено у контексту Настасијевићеве драме. Иако вешто прати рефлексе усменог стваралаштва у Настасијевићевим драмама, ауторка не ограничава тумачење само на митско и колективно несвесно, већ уводи појам текстуално несвесног, посебно значајног за драму Господар-Младенова кћер. Занимљиво је читати о мотиву прогоњене девојке/девојке без руку у нашој приповедној усменој књижевности, који је повезан са родоскрвним грехом између оца и кћери. Трагајући за текстуално несвесним, Емилија Поповић открива и дубље слојеве овог мотива који се јављају у драми. Наиме, свесно испаштање за туђе грехе први пут се јавља у Господар-Младеновој кћери. 

Данка покушава да искупи недела свог оца, али је свесно жртвовање и један од основних постулата и вредности уметника у поетици Момчила Настасијевића. На тај начин ауторка показује да је његово драмско дело модерно и хомогено, уз етичко-естетски концепт брижљиво грађен у свакој од драма. Свој најчистији вид, међутим, он добија у последњој, Код „Вечите славине”. 
Док инцестуозни наслути између брата и сестре творе „фикцијску подлогу мита”, остали јунаци лако се могу уклопити у жанр нату- ралистичке драме која приказује породичну дегенерацију. Ауторка, међутим, иде корак даље од претходних интерпретација, видећи испаштање и искупљење због инцестуозне жеље као пут ка спасењу и коначном отварању „зачараног круга”. Закључком „У одбрану човека”, Емилија Поповић показује да мотив инцеста у Наста- сијевићевом делу не треба посматрати само као разорну силу, већ као могућност за сублимацију у уметност и оно духовно и суштинско у сваком људском бићу. Одбранивши Настасијевићевог човека, Емилија је одбранила оно највредније у сваком човеку, које траје и опстаје и када се његово варљиво кратко овоземаљско постојање заврши.

Сања Перић