FANFICTION ИЛИ „ДИАБОЛИК - СЕНКЕ ПРОШЛОСТИ” ТИХОМИРА ЈОВАНОВИЋА Верно опонашање стриповске поетике

Амбициознији међу љубитељима неретко су склони да се „умешају“ у посао аутора тако што ће и само дописати/доцртати/доснимити нове згоде драгих им хероја. Последњих деценија, посебно од како смо добоко укорачили у доба масовних дигиталних комуникација, овакве работе су добиле на полету и бројности а скован је и званични термин за њих – „фанфицтион“ који се простире од литературе и стрипа до филмова.

Претече фанфицтион-а могу се наћи кроз читаву литерарну историју, од дописивања Шекспира, Сервантеса до допуне Брема Стокера и Џејн Остин. Масовнија појава датира с краја XIX и почетка XX века и везна је за мноштво прича о Шерлоку Холму које није написао Конан Дојл; што је јунак био популарнији то је чешће био дописиван од стране анонимних аутора, најчешће амбициозних аматера.

Данас је такво писање дефинисано као фанфицтион и мање-више се сматра регуларним уколико се, приликом објављивања (најчешће у специјализованим мегазинима или антологијама), наведу аутори оригинала. По страни од овог покрета стоје књиге које се темеље на ранијим делима написане од писаца-професионалаца (нпр. Филип Хозе Фармер је аутор Тарзанове биографије, К. Ј. Џетер је написао својеврсни наставак Велсовог „Времеплова“...) а које своје „оправдање“ могу наћи у окриљима доктрине постмодернизма.

Тихомир Јовановић (1955), већ се у својим причама бавио новим авантурама јунака Луна, краљ поноћи (док се у остатку досадашњег опуса дотицао многих популарних јунака) а у најновијој књизи се, како сам наслов каже, бави доживљајима Диаболика, стрип негативца насталог 1962. у машти сестара Гуисани, коју су у цртеж преточили многи цртачи, од Берселија, Бозолија и Занибонија (нацртао је око 300 епизода) до нових снага. У црном трикоу из кога вире само његове очи, наоружан ножем и капсулама отрова, Диаболик краде драгуља и антиквитете, најчешће у измишљеном Клирвилу. Помаже му фатална Ева Кант а главни непријатељ му је инспектор Гинко. Диаболик је мајстор прерушавања за шта користи савршене маске, зналац је уметности и наука, вози црног Јагуара Е из 1961; најпре је био немилосрдан према свима који му се нађу на пута али је „ревидирао став“ и најчешће мете су му корумпирани политичари и бахати богаташи. 

Јавановићеву књигу чини пет прича, у којима је  преузео постојећу матрицу Диаболика и успешно је искушавао градећи узбудљиве криминалне интриге, али ју је и надоградио новим елементима (ванземаљци, роботи) да би је у „Тиграстој зољи“ развио у интертекстуалну авантуру која би се лако уклопила у фамозну „Wold Newton family“, концепт изукрштане фикције (crossover фицтион) у коме је створена паралелна историја на основу живота свих литерарних/стрипских/филмских јунака широм света. 

На занатско-литерарној страни Јовановић је верно опонашао стриповску поетику која се темељи на једноставности приповедња, без икаквих украшавања или захтевнијих стилских фигура, што је допринело уверљивости штива тако да читалац, барем онај са дужим стажом, има утисак да чита неку од старих свезака едиције „Супер стрип библиотека“ која је, од броја 43 („Засједа под водом“) из 1967. објавила 25 Диаболикових епизода.

Много касније, Диаболик је спорадично објављиван, без већег одјека међу млађим генерација што, наравно, није зависило од његове атрактивности већ од духа новог времена. Јовановићева књига нам, пак, живо и уверљиво враћа на сцену једног од иконичних стрип (анти)хероја друге половине XX века.  

Илија Бакић