БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, АНТРОПОЛОГ: Кућа нашег бивства

Његово капитално монографско дело прати културну историју Срба од доласка на Балканско полуострво, преко примања хришћанства, блиставе средњовековне епохе, потом векова турског ропства, васпостављања српске државности, огромних искушења 20. века, све до данас. Чињеницу да је овај, на научним темељима заснован, енциклопедијски приручник лепоте упућен најширем кругу чталачке публике, др Јовановић је кроз своју беседу на уручењу награде појаснио и речима да „рационално и ирационално, уметност, књижевност и наука нису међусобно супротстављене, већ комплементарне активности и принципи јединственог стваралаштва”.

– Показало се да класична дела хуманистичких наука из области антропологије, па и психологије и социологије, имају своју посебну вредност и значај, и актуелна су за читаоце не само оног времена у коме су писана и објављена, већ и за оне који долазе. Она су вредна не само због презентованих научних резултата,  већ и због своје литерарне димензије – указује др Бојан Јовановић у интервјуу за ДНК. – За разлику од аутора који своја научна сазнања представљају крајње рационално и сведено на фактицитет без литерарне имагинације, дела попут „Аргонаута западног Пацифика” Бронислава Малиновског, Фрејзерове „Златне гране” или „Митологика” Клода Леви-Строса... отворена су и према савременом читаоцу управо због свог књижевног стила којим су представљени резултати научних истраживања до којих су дошли њихови аутори. 

„Српско културно благо” отвара поглавље  о језику као кући нашег бивствовања...

– Књига почиње од онога што је најбитније - од језика који је кућа саме истине бивствовања, јер се њиме исказује примордијална истина о ономе што јесте. Разних расправа на ту тему може бити, али док се јасно не дефинише српски језик  као основа српске културе, онда не може ни идентитетски да се прецизно одреди значење те културе у њеном одговарајућем контексту. Језик је примарни моделативни систем и језичке и културне творевине нису онтолошки одређене собом, већ бићем језика, због чега и имају своје знатно шире и универзалније значење.  Од језика зависи и на језику почива све оно што се у оквиру једне културе ствара. Не само књижевност, него и обредна пракса, религијске представе, као и народно стваралаштво које је, када је реч  о српској традицији, препознатљиво и по својим варијететима. Управо ти варијетети, евидентни у дијалектима и говорима, којима се исказује регионални и локални идентитет, представљају несумњив креативни потенцијал  изражен у српској традионалној  култури. Зато је, уосталом, и поглавље у монографији посвећено српској народној култури  названо „Светови народне традиције”, јер то није један свет, унус мундус, већ је у питању много светова, мултум мундос.  

– Мит постоји само кроз своје варијанте. Прича која се чује и прихвати, преноси се увек на другачији начин, а њена суштинска сакралност није у манифестном садржају, већ и латентном креативном потенцијалу. И где је неспоразум? Па у буквалном читању и разумевању мита. Свака духовна вредност је и симболичког карактера, а њеним свођењем на знак или дословним тумачењем, она се неминовно девалвира и постаје невредна. Оличен у националном предању, косовски мит је заветна духовна творевина чија слободарска етичност, заснована на принципу самоодрицања и саможртвовања, има универзалну вредност битну и за наше данашње постојање и будући опстанак. Недавно се, као новинарско откриће, могло чути да косовско предање не постоји! Међутим, такво тврђење је толико апсурдно и смешно као када су комунисти покушавали да „уразуме” обичне верујуће људе тражећи од њих да покажу где је тај њихов Бог...  Ако ми наше духовне вредности настојимо да сведемо на факте који би девалвирали њихово значење, онда заправо одмах можемо да у духу самопорицања ликвидирамо целокупну нашу традицију која нас и чини оним што јесмо. Излишно је истицати да би такав чин био симболичан суицид, јер би без тог битног чиниоца колективног и индивидуалног идентитета престали да постојимо. 

 

Трпи ли традиција ново доба, нове технологије,  нове друштвене околности..?

– Традиција није само нешто петрифицирано, попут превазиђених културних форми представљених као музејске вредности, већ и оно што је витална вредност културе. Вредност традиције се указује управо у могућности њеног транспоновања у нове форме.  Зато све све док сматрамо да је традиција оно што нас спречава у самопотврђивању, имамо проблем са саморазумевањем. Када оспоравамо ту традицију, негирамо је и хоћемо да је се ослободимо, сматрајући да је она део искуства које је баласт нашем кретању ка будућности, онда смо у озбиљном неспоразуму са самима собом и са потенцијалним изворима креативности идентитетског потврђивања. У тој заслепљености не видимо вредности традиције које може да буде не само основ нашег постојања у садашњости, него и поуздан оријентир у кретању ка будућности. 

Ми већ имамо искуство негативног односа према сопственој традицији...

– Када је нова комунистичка идеологија настојала да се утемељи на себи и да створи не само нову културу, него и новог човека, имала је нихилистички однос према националној традицији. Показало се, међутим, да су корени те традиције тако креативно дубоки и значајни да је наша комуникација са њом обострана и она се одвија не само нашим свесним односом према њој већ и њеним односом према нама у реаности нашег несвесног.  Традиција се исказује кроз нас, и без обзира на то колико ми хтели да је негирамо, она нам се показује на најбољи начин и пружа нам шансу да  боље упознамо себе.  Њену свеприсутност оличава поглед милешев- ског „Белог анђела”.  Због комбиновања различитих перспектива, његов поглед је увек управљен ка нама, без обзира с које га позиције гледамо. У том смислу је  „Бели анђео” својеврстан симбол односа традиције према нама. 

Мирослав Стајић