BOJAN JOVANOVIĆ, ANTROPOLOG: Kuća našeg bivstva

Njegovo kapitalno monografsko delo prati kulturnu istoriju Srba od dolaska na Balkansko poluostrvo, preko primanja hrišćanstva, blistave srednjovekovne epohe, potom vekova turskog ropstva, vaspostavljanja srpske državnosti, ogromnih iskušenja 20. veka, sve do danas. Činjenicu da je ovaj, na naučnim temeljima zasnovan, enciklopedijski priručnik lepote upućen najširem krugu čtalačke publike, dr Jovanović je kroz svoju besedu na uručenju nagrade pojasnio i rečima da „racionalno i iracionalno, umetnost, književnost i nauka nisu međusobno suprotstavljene, već komplementarne aktivnosti i principi jedinstvenog stvaralaštva”.

– Pokazalo se da klasična dela humanističkih nauka iz oblasti antropologije, pa i psihologije i sociologije, imaju svoju posebnu vrednost i značaj, i aktuelna su za čitaoce ne samo onog vremena u kome su pisana i objavljena, već i za one koji dolaze. Ona su vredna ne samo zbog prezentovanih naučnih rezultata,  već i zbog svoje literarne dimenzije – ukazuje dr Bojan Jovanović u intervjuu za DNK. – Za razliku od autora koji svoja naučna saznanja predstavljaju krajnje racionalno i svedeno na fakticitet bez literarne imaginacije, dela poput „Argonauta zapadnog Pacifika” Bronislava Malinovskog, Frejzerove „Zlatne grane” ili „Mitologika” Kloda Levi-Strosa... otvorena su i prema savremenom čitaocu upravo zbog svog književnog stila kojim su predstavljeni rezultati naučnih istraživanja do kojih su došli njihovi autori. 

„Srpsko kulturno blago” otvara poglavlje  o jeziku kao kući našeg bivstvovanja...

– Knjiga počinje od onoga što je najbitnije - od jezika koji je kuća same istine bivstvovanja, jer se njime iskazuje primordijalna istina o onome što jeste. Raznih rasprava na tu temu može biti, ali dok se jasno ne definiše srpski jezik  kao osnova srpske kulture, onda ne može ni identitetski da se precizno odredi značenje te kulture u njenom odgovarajućem kontekstu. Jezik je primarni modelativni sistem i jezičke i kulturne tvorevine nisu ontološki određene sobom, već bićem jezika, zbog čega i imaju svoje znatno šire i univerzalnije značenje.  Od jezika zavisi i na jeziku počiva sve ono što se u okviru jedne kulture stvara. Ne samo književnost, nego i obredna praksa, religijske predstave, kao i narodno stvaralaštvo koje je, kada je reč  o srpskoj tradiciji, prepoznatljivo i po svojim varijetetima. Upravo ti varijeteti, evidentni u dijalektima i govorima, kojima se iskazuje regionalni i lokalni identitet, predstavljaju nesumnjiv kreativni potencijal  izražen u srpskoj tradionalnoj  kulturi. Zato je, uostalom, i poglavlje u monografiji posvećeno srpskoj narodnoj kulturi  nazvano „Svetovi narodne tradicije”, jer to nije jedan svet, unus mundus, već je u pitanju mnogo svetova, multum mundos.  

– Mit postoji samo kroz svoje varijante. Priča koja se čuje i prihvati, prenosi se uvek na drugačiji način, a njena suštinska sakralnost nije u manifestnom sadržaju, već i latentnom kreativnom potencijalu. I gde je nesporazum? Pa u bukvalnom čitanju i razumevanju mita. Svaka duhovna vrednost je i simboličkog karaktera, a njenim svođenjem na znak ili doslovnim tumačenjem, ona se neminovno devalvira i postaje nevredna. Oličen u nacionalnom predanju, kosovski mit je zavetna duhovna tvorevina čija slobodarska etičnost, zasnovana na principu samoodricanja i samožrtvovanja, ima univerzalnu vrednost bitnu i za naše današnje postojanje i budući opstanak. Nedavno se, kao novinarsko otkriće, moglo čuti da kosovsko predanje ne postoji! Međutim, takvo tvrđenje je toliko apsurdno i smešno kao kada su komunisti pokušavali da „urazume” obične verujuće ljude tražeći od njih da pokažu gde je taj njihov Bog...  Ako mi naše duhovne vrednosti nastojimo da svedemo na fakte koji bi devalvirali njihovo značenje, onda zapravo odmah možemo da u duhu samoporicanja likvidiramo celokupnu našu tradiciju koja nas i čini onim što jesmo. Izlišno je isticati da bi takav čin bio simboličan suicid, jer bi bez tog bitnog činioca kolektivnog i individualnog identiteta prestali da postojimo. 

 

Trpi li tradicija novo doba, nove tehnologije,  nove društvene okolnosti..?

– Tradicija nije samo nešto petrificirano, poput prevaziđenih kulturnih formi predstavljenih kao muzejske vrednosti, već i ono što je vitalna vrednost kulture. Vrednost tradicije se ukazuje upravo u mogućnosti njenog transponovanja u nove forme.  Zato sve sve dok smatramo da je tradicija ono što nas sprečava u samopotvrđivanju, imamo problem sa samorazumevanjem. Kada osporavamo tu tradiciju, negiramo je i hoćemo da je se oslobodimo, smatrajući da je ona deo iskustva koje je balast našem kretanju ka budućnosti, onda smo u ozbiljnom nesporazumu sa samima sobom i sa potencijalnim izvorima kreativnosti identitetskog potvrđivanja. U toj zaslepljenosti ne vidimo vrednosti tradicije koje može da bude ne samo osnov našeg postojanja u sadašnjosti, nego i pouzdan orijentir u kretanju ka budućnosti. 

Mi već imamo iskustvo negativnog odnosa prema sopstvenoj tradiciji...

– Kada je nova komunistička ideologija nastojala da se utemelji na sebi i da stvori ne samo novu kulturu, nego i novog čoveka, imala je nihilistički odnos prema nacionalnoj tradiciji. Pokazalo se, međutim, da su koreni te tradicije tako kreativno duboki i značajni da je naša komunikacija sa njom obostrana i ona se odvija ne samo našim svesnim odnosom prema njoj već i njenim odnosom prema nama u reanosti našeg nesvesnog.  Tradicija se iskazuje kroz nas, i bez obzira na to koliko mi hteli da je negiramo, ona nam se pokazuje na najbolji način i pruža nam šansu da  bolje upoznamo sebe.  Njenu sveprisutnost oličava pogled milešev- skog „Belog anđela”.  Zbog kombinovanja različitih perspektiva, njegov pogled je uvek upravljen ka nama, bez obzira s koje ga pozicije gledamo. U tom smislu je  „Beli anđeo” svojevrstan simbol odnosa tradicije prema nama. 

Miroslav Stajić