Змајева награда Матице српске Зорану Костићу

Одлуку о лауреату донео је већином гласова жири у саставу Јован Делић (председник), Ђорђе Деспић, Иван Негришорац, Желидраг Никчевић и Ђорђо Сладоје. Ову најзначајнију песничку награду и најдуговечиније књижевно признање Матица српска је установила 1953. у спомен на песника Јована Јовановића Змаја, поводом 120. годишњице рођења, а досадашњи добитници чине врхунску антологију српског песништва.

Чланови жирија сагласни су у оцени да су у години богате и вредне песничке продукције, међу више од 230 поетички разноврсних књига, сачињавајући ужи избор стигли до високог степена сагласности. Жири је у ужи избор поред награђене, уврстио и нове збирке Благоја Баковића, Будимира Дубака, Слободана Јовића, Драгана Лакићевића, Томислава Маринковића и Ранка Рисојевића и свака од њих, по речима председника жирија Јована Делића, могла је понети ову награду, док су у најужи избор ушле Костићева и књига “Породични музеј” Драгана Лакићевића. По оцени Јована Делића, награђена Костићева збирка је жива песничка књига која реагује на дневне изазове, али и универзалне историјске теме.

Када се ствари не мистифкују и не замућују, по речима Ђорђа Сладоја показује се да и та суптилна и флуидна материја као што је поезија није тако немерљива како се то често чини. Награђени Зоран Костић иза себе има богат опус у коме се, како је указао Сладоје бори са демонима и утварама историје који га опседају још из детињства. У новој књизи коју је представио као неку врсту историјске читанке и лирског водича кроз страдање нашег народа поготово током 20. века, Сладоје је издвојио и упечатљиве слике о језику, његовом пропадању и нестајању. Лакићевићеву књигу оценио је као збирку сећања, ћопићевску, шантићевску, о завичају кога више нема, а који у његовој поезији васкрсава на фини лирски, наративни начин. Издвојио је и збирку најмлађег аутора из ужег круга Слободана Јовића сматрајући да се у српској поезији јавља један непатворени, чисти, лирски глас.

По мишљењу Желидрага Никчевића савремена српска поезија је један од најбољих производа наше културе, а када се читалац суочи са више од 200 књига из прошлогодишње продукције тада је још свеснији да наши песници користе у широком распону све могуће регистре језика. Костићев препознатљив, самосвојан, моћан лирски глас, по њему, прати биографску линију егзистенцијално везану са свим тачкама наше духовне географије, од Цетиња, Никшића, школовања у Београду, Русије где је живео, до Бањалуке.

Сваке године смо сведоци да се појављују сјајне песничке књиге које завређују пажњу читалачке јавности и заокружују се такође сјајни песнички опуси, сматра Ђорђе Деспић указујући на разноврсне и аутентичне поетике сваког од ових песника из ужег избора. У питању су аутори који су и генерацијски и поетички разноврсни, од оних инспирација које задиру у културну, историјску, националну традицију и теме црпе из тог простора до оних чистих лирских гласова. И Иван Негришорац је указао да је ова сезона показала високе и добре песничке стандарде и да је са правим уживањем могао да чита тридесетак збирки из прошлогодишње продукције, што не бива сваке године. Костићева поезија, по његовим речима почива на трагичкој визији света где из понорног личног и колективног искуства песник сведочи о тешким трауматичним сиктуацијама, али истовремено налазите и низ песама које сведоче о префињеном хумору са којим лирски субјект пролази кроз такве ситуације, уз аутоиронијски став што књигу чини врло богатом.

На прибедбу новинара да већ годинама нема ни једног женског имена у врху српске поезије чланови жирија су издвојили вредне нове збирке Гордане Ђилас, Мирјане Стефановић и Ане Сеферовић о којима је такође вођена расправа на седницама жирија, али нису стигле до ужег избора од седам наслова.   

Н. Попов