Вида Давидовић, драмска списатељица: Ране и предаја излечењу

И нешто пре тога, Вида Давидовић је била запажена. Њена драма „Црна овца“ у режији Снежане Тришић недавно је имала премијеру у Краљевачком позоришту. „Бруклин и мачке у контејнерима“ у режији Андреје Каргачин би требало да буде игран у Битеф театру, а Види Давидовић је заступљен и текст у омнибусу „Бањалука“, у режији Николе Бундала, у Градском позоришту „Јазавац“ у Бањалуци. У „Јазавцу“ на представи је радила и као драматуршкиња, јер воли да ради са људима, на сцени. Не би волела да само пише или теоретише.

– Јако ми је лепо. Нисам сујетна и не љутим се око сваке речи. Баш ми је дивно да глумци дају живот, редитељи различите врсте интерпретације, валере, боје. Много ми је драго кад свако у тексту прочита нешто своје. Све ми је то узбудљиво! – прича као метак Вида Давидови, у Стеријином позорју, где је дошла да прими награду за драму и те како вези са ратном терминологијом.

Ипак, испрва комуницира кореспондирајући, унтерхалтујући се. Архаичне речи су јој забавне, каже, помало нервозна пред уручење.

– Јутрос су ми рекли да сам написала комад пре шест месеци, урадила свој посао, а сада само долазим да добијем награду, али мени је лакше да пишем. Нисам научила на све ово, треба ми неко време да се привикнем.

Шта је за вас још Нови Сад, осим Стерије и унтерхалтовања?

– (Смех) Егзит. Још док сам била у средњој школи. Моја најбоља другарица из детињства студира овде. Ујак ми живи у Инђији, па смо некад ишли викендом у Нови Сад. И то је то. Сасвим довољно.

А шта сте то написали пре шест месеци и сада дошли да примите награду?

– Комад прати две приче. Једну у прошлом, једну у садашњем времену. Једна прати мајку, друга живот кћерке. Заправо је о трансгенерацијској трауми, начину на који се она преноси уколико се не залечи. О томе како се појављује у неким облицима за које нисмо могли ни да претпоставимо да ће да се појаве. Јер се потискује.

Мало сте утишали глас сада, као да вам је тешко и да причате о томе?

– Па, јесте. Имала сам нека размишљања о свему ових дана. Јако је лично то о чему сам писала. Одрастање у Бањалуци, ратна наслеђа која никад нису на нивоу колективне свести зацељена и обрађена, а на различите начине су се рефлектовала на нашу генерацију. Чини ми се да генерације наших родитеља нису баш биле сигурне како то да перципирају. Ако њих питате, проблем не постоји, јер су били толико склони потискивању да нису никад успели да освесте да је проблем постојао у виду трауме. Тешка тема.

Како вам је онда било да пишете?

– Јој, било ми је много тешко. Поготово зато што сам тада била кући, у Бањалуци. Раскопавала сам из свега, и своје пријатеље, окружење, нека рана сећања... Било је интензивно. Као и увек кад се враћаш на болна места, а мислиш да си заборавио.

Зашто је важно да то урадимо?

– Због сублимације. Ваљда је то тај неки покушај механизма одбране, самозацељења. Коришћења патологије у креативне сврхе. То су начини на које се носимо са траумом. Лековити, нису деструктивни. Уколико се не контролишу, онда могу да пређу у један ниво деструктивности.

Можете ли да прецизирате шта је то трауматично у вашој драми „Мали ратови и кабине ’Заре’“, у односу мајке и кћерке, или?

– Кћерка није одрасла у рату. Рођена је после. Никад није имала никакву врсту изравне трауме, ни од стране мајке. Ту не постоји врста директног патолошког односа, али сва искуства која су форматирала мајку, која заправо гледамо на сцени у мајчином делу приче, рефлектују се после имплицитно на кћерку. Заправо, имамо приче у огледалу. Једна је у рату, друга је у миру. Дешавају се врло сличне ствари. То су ти репетитивни обрасци који се понављају, а да ни једна, ни друга, нису свесне да се то пресликава у њиховом односу. Продукт су боли која никад није обрађена. Зато имају патолошки однос према мушкарцима, према себи у делу сексуалности. Интимна женска прича! И нема толико везе са ратом, колико са свим ратним терминима који постоје – ратовањем, рањавањем, предајом, у себи и са собом.

Женске интимне приче су, да се (не) огрешим о политички коректан говор, прилично тренди у последње време, много чешће су награђиване, па и постављане на сцену, зар не?

– Мислим да има и тренда, сигурно. Поготово са свим тим силним стремљењем ка идентитетима, покушајима да се дефинише и артикулише шта би то било „женско писмо“. Постоји и одређена врста политичке компоненте у садашњем избијању женске књижевности у први план, тако да кажем. Искрено се надам да је то и због тога што су се људи приближили универзалности женских прича које су такође релевантне... (Изнервирано) У ствари не волим да делим приче на мушке и женске! Мислим да су све оне људске. Стицајем околности, пошто се бавим темама као што су кривица, сексуалност, однос према телу, оне су више женске, а и ја сам жена, па је логично да пишем из себе.

Свакако нисам желео звучим непоштено и додатно да вас узнемирим!

– Преплављени смо политичким. Апсолутно ми је јасно. Ја желим да будем непоштена према политикама идентитета. Према идентитетима не желим. Много смета кад се ствари извлаче из контекста и тврди се да је добро нешто што није приоизашло из иденитета и покушаја да се то прикачи на модерне теме. Дође ми да седнем и пишем о дечаку у Војводини у 12. веку. Толико ми је доста дневничких исказа о тзв. Женским темама. Онда схватим да не могу, да нисам дечак из Војводине у 12. веку, да немамо ништа заједничко. Мада је то све ствар појавних облика. Мислим да и мушкарци имају незалечене трауме, то уопште није питање. Једино што кћерка у мојој драми има анорексију, а то би тешко могао да има мушки лик (смех).

Да ли сте се бавили психологијом у процесу рада?

– У, да, тако сам и почела да пишем. Много психоанализе у вези са развојем анорексије код девојчица. То је уско везано за мајку, односно моменат према храни, у симболичком смислу. Прихватање и одбијање хране је ту везано за прихватање и одбијање мајчинске фигуре.

        Игор Бурић