Vida Davidović, dramska spisateljica: Rane i predaja izlečenju

I nešto pre toga, Vida Davidović je bila zapažena. Njena drama „Crna ovca“ u režiji Snežane Trišić nedavno je imala premijeru u Kraljevačkom pozorištu. „Bruklin i mačke u kontejnerima“ u režiji Andreje Kargačin bi trebalo da bude igran u Bitef teatru, a Vidi Davidović je zastupljen i tekst u omnibusu „Banjaluka“, u režiji Nikole Bundala, u Gradskom pozorištu „Jazavac“ u Banjaluci. U „Jazavcu“ na predstavi je radila i kao dramaturškinja, jer voli da radi sa ljudima, na sceni. Ne bi volela da samo piše ili teoretiše.

– Jako mi je lepo. Nisam sujetna i ne ljutim se oko svake reči. Baš mi je divno da glumci daju život, reditelji različite vrste interpretacije, valere, boje. Mnogo mi je drago kad svako u tekstu pročita nešto svoje. Sve mi je to uzbudljivo! – priča kao metak Vida Davidovi, u Sterijinom pozorju, gde je došla da primi nagradu za dramu i te kako vezi sa ratnom terminologijom.

Ipak, isprva komunicira korespondirajući, unterhaltujući se. Arhaične reči su joj zabavne, kaže, pomalo nervozna pred uručenje.

– Jutros su mi rekli da sam napisala komad pre šest meseci, uradila svoj posao, a sada samo dolazim da dobijem nagradu, ali meni je lakše da pišem. Nisam naučila na sve ovo, treba mi neko vreme da se priviknem.

Šta je za vas još Novi Sad, osim Sterije i unterhaltovanja?

– (Smeh) Egzit. Još dok sam bila u srednjoj školi. Moja najbolja drugarica iz detinjstva studira ovde. Ujak mi živi u Inđiji, pa smo nekad išli vikendom u Novi Sad. I to je to. Sasvim dovoljno.

A šta ste to napisali pre šest meseci i sada došli da primite nagradu?

– Komad prati dve priče. Jednu u prošlom, jednu u sadašnjem vremenu. Jedna prati majku, druga život kćerke. Zapravo je o transgeneracijskoj traumi, načinu na koji se ona prenosi ukoliko se ne zaleči. O tome kako se pojavljuje u nekim oblicima za koje nismo mogli ni da pretpostavimo da će da se pojave. Jer se potiskuje.

Malo ste utišali glas sada, kao da vam je teško i da pričate o tome?

– Pa, jeste. Imala sam neka razmišljanja o svemu ovih dana. Jako je lično to o čemu sam pisala. Odrastanje u Banjaluci, ratna nasleđa koja nikad nisu na nivou kolektivne svesti zaceljena i obrađena, a na različite načine su se reflektovala na našu generaciju. Čini mi se da generacije naših roditelja nisu baš bile sigurne kako to da percipiraju. Ako njih pitate, problem ne postoji, jer su bili toliko skloni potiskivanju da nisu nikad uspeli da osveste da je problem postojao u vidu traume. Teška tema.

Kako vam je onda bilo da pišete?

– Joj, bilo mi je mnogo teško. Pogotovo zato što sam tada bila kući, u Banjaluci. Raskopavala sam iz svega, i svoje prijatelje, okruženje, neka rana sećanja... Bilo je intenzivno. Kao i uvek kad se vraćaš na bolna mesta, a misliš da si zaboravio.

Zašto je važno da to uradimo?

– Zbog sublimacije. Valjda je to taj neki pokušaj mehanizma odbrane, samozaceljenja. Korišćenja patologije u kreativne svrhe. To su načini na koje se nosimo sa traumom. Lekoviti, nisu destruktivni. Ukoliko se ne kontrolišu, onda mogu da pređu u jedan nivo destruktivnosti.

Možete li da precizirate šta je to traumatično u vašoj drami „Mali ratovi i kabine ’Zare’“, u odnosu majke i kćerke, ili?

– Kćerka nije odrasla u ratu. Rođena je posle. Nikad nije imala nikakvu vrstu izravne traume, ni od strane majke. Tu ne postoji vrsta direktnog patološkog odnosa, ali sva iskustva koja su formatirala majku, koja zapravo gledamo na sceni u majčinom delu priče, reflektuju se posle implicitno na kćerku. Zapravo, imamo priče u ogledalu. Jedna je u ratu, druga je u miru. Dešavaju se vrlo slične stvari. To su ti repetitivni obrasci koji se ponavljaju, a da ni jedna, ni druga, nisu svesne da se to preslikava u njihovom odnosu. Produkt su boli koja nikad nije obrađena. Zato imaju patološki odnos prema muškarcima, prema sebi u delu seksualnosti. Intimna ženska priča! I nema toliko veze sa ratom, koliko sa svim ratnim terminima koji postoje – ratovanjem, ranjavanjem, predajom, u sebi i sa sobom.

Ženske intimne priče su, da se (ne) ogrešim o politički korektan govor, prilično trendi u poslednje vreme, mnogo češće su nagrađivane, pa i postavljane na scenu, zar ne?

– Mislim da ima i trenda, sigurno. Pogotovo sa svim tim silnim stremljenjem ka identitetima, pokušajima da se definiše i artikuliše šta bi to bilo „žensko pismo“. Postoji i određena vrsta političke komponente u sadašnjem izbijanju ženske književnosti u prvi plan, tako da kažem. Iskreno se nadam da je to i zbog toga što su se ljudi približili univerzalnosti ženskih priča koje su takođe relevantne... (Iznervirano) U stvari ne volim da delim priče na muške i ženske! Mislim da su sve one ljudske. Sticajem okolnosti, pošto se bavim temama kao što su krivica, seksualnost, odnos prema telu, one su više ženske, a i ja sam žena, pa je logično da pišem iz sebe.

Svakako nisam želeo zvučim nepošteno i dodatno da vas uznemirim!

– Preplavljeni smo političkim. Apsolutno mi je jasno. Ja želim da budem nepoštena prema politikama identiteta. Prema identitetima ne želim. Mnogo smeta kad se stvari izvlače iz konteksta i tvrdi se da je dobro nešto što nije prioizašlo iz ideniteta i pokušaja da se to prikači na moderne teme. Dođe mi da sednem i pišem o dečaku u Vojvodini u 12. veku. Toliko mi je dosta dnevničkih iskaza o tzv. Ženskim temama. Onda shvatim da ne mogu, da nisam dečak iz Vojvodine u 12. veku, da nemamo ništa zajedničko. Mada je to sve stvar pojavnih oblika. Mislim da i muškarci imaju nezalečene traume, to uopšte nije pitanje. Jedino što kćerka u mojoj drami ima anoreksiju, a to bi teško mogao da ima muški lik (smeh).

Da li ste se bavili psihologijom u procesu rada?

– U, da, tako sam i počela da pišem. Mnogo psihoanalize u vezi sa razvojem anoreksije kod devojčica. To je usko vezano za majku, odnosno momenat prema hrani, u simboličkom smislu. Prihvatanje i odbijanje hrane je tu vezano za prihvatanje i odbijanje majčinske figure.

        Igor Burić