NOVI SAD: „Kada je čuo da idem u Berlin, kod Crnjanskog, onaj bivši oficir mi je govorio: Mnogi poštuju njegov dar, ali ne poštuju njega; on sam, međutim, ne poštuje svoj dar, ali poštuje sebe. To je njegovo prokletstvo i po tome se razlikuje od ostalih umetnika. Onda mi je kazao da ga ne upoređujem sa Andrićem, on to mrzi. Dodao je kako neki misle da je Crnjanski genije, ali on to nije. Ne zato što njegov dar, za pisanje, nije vanredan, već zato što genijalni umetnici daju sve u zamenu za svoju umetnost. Ona im je dovoljna. Kod Crnjanskog nije tako. Taj oficir mi kaže: On dobro zna da danas umetnost ne može biti nikakav smisao, već samo uteha. A njemu nije bila potrebna uteha, u životu. Njemu je bio potreban sam život”.
