Симона Чупић: Поезија као моћ

Мона Лиза и Супермен”. У фокусу интересовања професорке на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду био је драматичан заокрет у званичној културној политици САД са уласком Џона Фицџералда Кенедија у Белу кућу, чији је резултат био процес изједначавања науке и културе са ’важнијим’ државотворним пројектима.

Истражујући ове стратешке промене, које је ЏФК најавио 1960. приликом прихватања председничке номинације промовишући идеју „нове границе”, односно идеју да нова времена „траже нову инвентивност, иновације, имагинацију, одлуке”, проф. др Симона Чупић је пажљиво анализирала однос Кенедијеве администрације према култури, која ће се огледати, између осталог, и у активној афирмацији, промоцији и подршци развоју различитих уметничких активности. Стога смо разговор и почели питањем да ли се може говорити о томе да су својеврстан лајтмотив њене књиге речи америчког песника Роберта Фроста упућене Кенедију: Поезија и моћ су формула за ново Златно доба?

– Може, свакако – потврђује проф. др Симона Чупић. –  Роберт Фрост се тим речима новоизабраном председнику обраћа након инаугурације исправно оцењујући да ће нова администрација посветити посебно место културној политици у својим програмима. Уосталом “ново златно доба” могло је да се наслути већ листом званица за инаугурацију и балове који су уследили, а на којој су се први пут нашли писци и уметници. Ипак, начин на који ће култура бити промовисана и коришћена упућује нас и на даљу интервенцију на Фростовима речима. “Поезија и моћ” прерашће тако у “поезију као моћ”.

А да ли се о тих 35 месеци Кенедијевог председниковања заиста може говорити као о својеврсном „новом Перикловом добу” Америке?

– Чини ми се да не треба сувише инсистирати на “великим фразама” не само кад је реч о Кенедију већ начелно. Идеја о његовом мандату као “Камелоту” већ је довољно експлоатисана. Артур Шлесинџер је сасвим исправно коментарисао да је “мит претворен у клише”. Ипак — Перикле или не — Кенеди је свакако понудио светској јавности једну слику нове Америке. Што су наша данашња тумачења тог тренутка темељнија или прецизнија, а мање утемељена у миту и популарној представи, више ће значити за идеје које су промовисане. А идеја о науци и култури као државним питањима требало би да је неспорна.

Чини се да је неодвојив, па можда и кључан део Кенедијевог културног пројекта била његова супруга Џеки. У којој мери је то заправо и прича о новом таласу еманципације жене у америчком друштву - поготово ако се има у виду да је, рецимо, једна уметница, Елејн де Кунинг, одабрана да уради председников портрет намењен Библиотеци Харија С. Трумана? 

– Улога Жаклине Кенеди била је несумњиво важна и пре свега везана за нову представу о “културној” Америци. Ипак, чињеница је да у то време идеја о женама као “чуваркама националне културе” није нова. Културни ангажман и филан- тропија били су још од 19. века простор у коме су деловале жене средње и високе класе. У том смислу Жаклина Кенеди успешно се уклапала у већ обликовани концепт: пригодно ангажована, привидно апо- литична, била је веома корисна за грађење слике о председнику у којој су уметност и политика суптилно преплетени.

Долазак „Мона Лизе” у САД у јануару 1963. и њено излагање у Националној галерији у Вашингтону и њујоршком Метрополитену представља, у оном манифестационом смислу, можда и кулминацију Кенедијевог пројекта „нове границе”. Уосталом, ЏФК је, отварајући изложбу, недвосмислено поентирао: „Колико год били захвални на овој слици, наставићемо да улажемо напоре да и сами постанемо уметничка сила независна од других!”.

Француски министар културе Андре Марло касније је записао да су се, на инсистирање председника САД, у Вашингтону на поменутом отварању изложбе окупили најмоћнији људи Америке: цео Конгрес, судије, гувернери, милионери: „Били смо сведоци најчуднијег исказивања снобизма који смо икада видели”...

– Више од милион посетилаца у музеј је привукла слика чији статус у стручној, али још важније широј јавности превазилази уске оквире њених уметничких квалитета – наводи проф. др Симона Чупић. – “Најчувеније дело целокупне историје уметности, које се моментално препознаје на сваком континенту” - како се о Мона Лизи писало - изазвало је то интересовање публике својим култним, скоро митским статусом. Истовремено, био је то и разлог зашто се овај догађај сматрао тријумфом културне дипломатије.

Но, случај Елејн де Кунинг је потпуно другачији и он истински говори о новом курсу у оквиру кога можемо говорити о еманципацији жена као делу модернизацијског процеса. Де Кунингова долази из аутсајдерског миљеа њујоршке уметничке боемије. Могућност да она слика актуелног председника сигнализирала је приближавање два света, промене, пукотине у традиционалном систему вредности. Њен председнички портрет изведен за Труманову библиотеку зато делује попут симболичког пута који је америчка модерна уметност прешла у кратком раздобљу од Трумана до Кенедија.

У књизи сте нарочито скренули пажњу на чињеницу да је Кенедијев лични укус био потпуно невидљив у његовој културној политици?

– Да, сматрам то посебно важним. Можда и најважнијом поруком ове књиге. Критике које се односе на оцену да његова интересовања у култури нису одговарала културној политици његове администрације показују суштинско неразумевање разлика између личног става и државне стратегије. Трагање за тиме шта је он приватно волео или, пак, није ирелевантно је као збиља невидљиво у његовој културној политици. Ово одсуство приватизације државе личним укусом председника управо доказује консеквентно спроведену идеју културе као државотворног пројекта и потврђује одговорну државну политику.

На крају шта је, ако је, за Стари континент значила, шта му је донела, та Кенедијева „нова граница” културе? И да ли су њени трагови још увек видљиви?

– Кенедијева идеја “нове границе” директно је била намењена само Американцима. Европи, можда тек посредно у смислу представе о Америци која се мењала. Али на тај начин била је усмерена и Латинској Америци или остатку света. Значај Кенедијеве идеје поред поруке да треба бити усмерен себи, сопственом развоју и напретку, сведочио је о модернизацијском процесу које је апсолутно неодвојив од науке и културе. Другим речима, упркос економској и војној доминацији цивилизацијски лидер не може се постати без научних и културних достигнућа.

М. Стајић