Simona Čupić: Poezija kao moć

Mona Liza i Supermen”. U fokusu interesovanja profesorke na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu bio je dramatičan zaokret u zvaničnoj kulturnoj politici SAD sa ulaskom Džona Ficdžeralda Kenedija u Belu kuću, čiji je rezultat bio proces izjednačavanja nauke i kulture sa ’važnijim’ državotvornim projektima.

Istražujući ove strateške promene, koje je DŽFK najavio 1960. prilikom prihvatanja predsedničke nominacije promovišući ideju „nove granice”, odnosno ideju da nova vremena „traže novu inventivnost, inovacije, imaginaciju, odluke”, prof. dr Simona Čupić je pažljivo analizirala odnos Kenedijeve administracije prema kulturi, koja će se ogledati, između ostalog, i u aktivnoj afirmaciji, promociji i podršci razvoju različitih umetničkih aktivnosti. Stoga smo razgovor i počeli pitanjem da li se može govoriti o tome da su svojevrstan lajtmotiv njene knjige reči američkog pesnika Roberta Frosta upućene Kenediju: Poezija i moć su formula za novo Zlatno doba?

– Može, svakako – potvrđuje prof. dr Simona Čupić. –  Robert Frost se tim rečima novoizabranom predsedniku obraća nakon inauguracije ispravno ocenjujući da će nova administracija posvetiti posebno mesto kulturnoj politici u svojim programima. Uostalom “novo zlatno doba” moglo je da se nasluti već listom zvanica za inauguraciju i balove koji su usledili, a na kojoj su se prvi put našli pisci i umetnici. Ipak, način na koji će kultura biti promovisana i korišćena upućuje nas i na dalju intervenciju na Frostovima rečima. “Poezija i moć” prerašće tako u “poeziju kao moć”.

A da li se o tih 35 meseci Kenedijevog predsednikovanja zaista može govoriti kao o svojevrsnom „novom Periklovom dobu” Amerike?

– Čini mi se da ne treba suviše insistirati na “velikim frazama” ne samo kad je reč o Kenediju već načelno. Ideja o njegovom mandatu kao “Kamelotu” već je dovoljno eksploatisana. Artur Šlesindžer je sasvim ispravno komentarisao da je “mit pretvoren u kliše”. Ipak — Perikle ili ne — Kenedi je svakako ponudio svetskoj javnosti jednu sliku nove Amerike. Što su naša današnja tumačenja tog trenutka temeljnija ili preciznija, a manje utemeljena u mitu i popularnoj predstavi, više će značiti za ideje koje su promovisane. A ideja o nauci i kulturi kao državnim pitanjima trebalo bi da je nesporna.

Čini se da je neodvojiv, pa možda i ključan deo Kenedijevog kulturnog projekta bila njegova supruga Džeki. U kojoj meri je to zapravo i priča o novom talasu emancipacije žene u američkom društvu - pogotovo ako se ima u vidu da je, recimo, jedna umetnica, Elejn de Kuning, odabrana da uradi predsednikov portret namenjen Biblioteci Harija S. Trumana? 

– Uloga Žakline Kenedi bila je nesumnjivo važna i pre svega vezana za novu predstavu o “kulturnoj” Americi. Ipak, činjenica je da u to vreme ideja o ženama kao “čuvarkama nacionalne kulture” nije nova. Kulturni angažman i filan- tropija bili su još od 19. veka prostor u kome su delovale žene srednje i visoke klase. U tom smislu Žaklina Kenedi uspešno se uklapala u već oblikovani koncept: prigodno angažovana, prividno apo- litična, bila je veoma korisna za građenje slike o predsedniku u kojoj su umetnost i politika suptilno prepleteni.

Dolazak „Mona Lize” u SAD u januaru 1963. i njeno izlaganje u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu i njujorškom Metropolitenu predstavlja, u onom manifestacionom smislu, možda i kulminaciju Kenedijevog projekta „nove granice”. Uostalom, DŽFK je, otvarajući izložbu, nedvosmisleno poentirao: „Koliko god bili zahvalni na ovoj slici, nastavićemo da ulažemo napore da i sami postanemo umetnička sila nezavisna od drugih!”.

Francuski ministar kulture Andre Marlo kasnije je zapisao da su se, na insistiranje predsednika SAD, u Vašingtonu na pomenutom otvaranju izložbe okupili najmoćniji ljudi Amerike: ceo Kongres, sudije, guverneri, milioneri: „Bili smo svedoci najčudnijeg iskazivanja snobizma koji smo ikada videli”...

– Više od milion posetilaca u muzej je privukla slika čiji status u stručnoj, ali još važnije široj javnosti prevazilazi uske okvire njenih umetničkih kvaliteta – navodi prof. dr Simona Čupić. – “Najčuvenije delo celokupne istorije umetnosti, koje se momentalno prepoznaje na svakom kontinentu” - kako se o Mona Lizi pisalo - izazvalo je to interesovanje publike svojim kultnim, skoro mitskim statusom. Istovremeno, bio je to i razlog zašto se ovaj događaj smatrao trijumfom kulturne diplomatije.

No, slučaj Elejn de Kuning je potpuno drugačiji i on istinski govori o novom kursu u okviru koga možemo govoriti o emancipaciji žena kao delu modernizacijskog procesa. De Kuningova dolazi iz autsajderskog miljea njujorške umetničke boemije. Mogućnost da ona slika aktuelnog predsednika signalizirala je približavanje dva sveta, promene, pukotine u tradicionalnom sistemu vrednosti. Njen predsednički portret izveden za Trumanovu biblioteku zato deluje poput simboličkog puta koji je američka moderna umetnost prešla u kratkom razdoblju od Trumana do Kenedija.

U knjizi ste naročito skrenuli pažnju na činjenicu da je Kenedijev lični ukus bio potpuno nevidljiv u njegovoj kulturnoj politici?

– Da, smatram to posebno važnim. Možda i najvažnijom porukom ove knjige. Kritike koje se odnose na ocenu da njegova interesovanja u kulturi nisu odgovarala kulturnoj politici njegove administracije pokazuju suštinsko nerazumevanje razlika između ličnog stava i državne strategije. Traganje za time šta je on privatno voleo ili, pak, nije irelevantno je kao zbilja nevidljivo u njegovoj kulturnoj politici. Ovo odsustvo privatizacije države ličnim ukusom predsednika upravo dokazuje konsekventno sprovedenu ideju kulture kao državotvornog projekta i potvrđuje odgovornu državnu politiku.

Na kraju šta je, ako je, za Stari kontinent značila, šta mu je donela, ta Kenedijeva „nova granica” kulture? I da li su njeni tragovi još uvek vidljivi?

– Kenedijeva ideja “nove granice” direktno je bila namenjena samo Amerikancima. Evropi, možda tek posredno u smislu predstave o Americi koja se menjala. Ali na taj način bila je usmerena i Latinskoj Americi ili ostatku sveta. Značaj Kenedijeve ideje pored poruke da treba biti usmeren sebi, sopstvenom razvoju i napretku, svedočio je o modernizacijskom procesu koje je apsolutno neodvojiv od nauke i kulture. Drugim rečima, uprkos ekonomskoj i vojnoj dominaciji civilizacijski lider ne može se postati bez naučnih i kulturnih dostignuća.

M. Stajić