Сећање на песника Јована Дунћина (1926–2021)

У томе није имао премца. Од 1971. године па до ових тмурних мартовских дана, не априлских, како је време смрти именовао Т. С. Елиот, он је песнички у тамним елиптичним стиховима сведочио и пророково о судбини историјског човека и његовим кобним илузијама. Та песничка судбина није проживљена химнично, као зенит могућности људског живота, Дунђин је знао да је ово историјско доба, не митско доба богова, сцена неслућених људских искушења и пораза. Он је стигао да види и прећути доба рашчаравања и тривијализације живота.Он није могао да чује као човек старог кова жагор и буку надирућег карневала постисторијског доба где су раскалашни поштоваоци идола рушили и развејавали стари свет бола и илузија.

Јован Дунђин је рођен 1926. године у Футогу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду. Писао је поезију, критике и есеје. Највећи део живота је провео у Новом Саду, радећи у култури, у Војвођанском музеју и Змајевим дечјим играма. Његово присуство у савременој поезији није на наглашен начин обележено, али Дунђин је, као личност посебног кова, ненаметљив и скрајнут, тих и на необичан начин интезиван у својој посвећености, са респектом према уметности речи, неочекиваним и ретким у модерној култури, писао стихове, објављујући их искључиво у новосадским издавачким кућама. Нови Сад, иако са ореолом знаменитог центра српске културе, мора се рећи, није посебно повлашћено место, бар у последњих неколико деценија, који је, упркос заслугама, могао учинити вредним пажње неког значајног песника. То не значи да се ваља препустити суду времена, који ће наводно стићи кад тад да успостави правду, нити пак да би ваљало чинити посебне напоре да се неправда исправи. Свакако ће једна врста интереса изражена у налозима критике, који се може очекивати након окончања физичког живота Јована Дунђина, делимично успоставити примерен однос према немалим вредностима његове поезије.

Више од 30 песничких књига и једна књига есеја, као заокружене целине, представљају суму Дунђиновог песничког рада. Оно што читалац може запазити је јединство рукописа, начина мишљења, тона и, рекло би се, песничке идеологије у целини Дунђиновог песничког рада. Он је поезију видео као посебну врсту сведочанства, али он је свестан да се сведочанство контроверзног и непрегледног времена не може изразити у модусима епске транспарентности, он овлашћује језик да сведочење учини полиморфним, вишедимензионалним, укључујући реторички и лирски патос који није само апликација на телу сведочанства, него и његов израз. Реченице као грчеви, као једна врста личног и шифрираног говора, метафоре које одлажу и поричу сводивост и стрмоглављују се у дубину која евоцира вечно враћање истог; патњу, изопштеност, бол... неологизми као сечива која отварају и допиру до скривених рана, исповест која призива језик

Свет је непрозиран, његов логос је затамњен а његова морфологија нејасна. Субјект је деловањем модерне историје избачен из средишта, његова маргиналност је амбивалентна, између повлашћености да са дистанце сведочанство учини веродостојним и искључености која га ставља у позицију да тек назире димензије и стварна значења драме света. Дунђинова слика света је једна врста биланса века, века без похвалних песама, чија је тамна умност драматично разорила људске наде. Дунђин је сведок тог века и објект његових социјалних и културних стратегија. Он као неко ко је непосредно стигматизиран његовим стварним учинцима, настојао је да особеним сведочењем скине велове и евоцира озлеђене видике, да једну потмулу скривеност учини видљивом и песнички аутентичном. Задатак, који је, чини се, Дунђина мотивисао да одабере поезију као глас који најдубље може да досегне и проникне људску патњу.

Награђен је Наградом “Стражилово“ за збирку песама Треће лице (1988), Наградом Змајевих дечјих игара за дугогодишњи допринос ширењу и популарисањ у књижевности за децу (1993), Наградом Друштва књижевника Војводине за књигу године Градиво (2005), Повељом Змајевих дечјих игара за оданост духу детињства и најплеменитијим људским тежњама (2007), Наградом за животно дело Друштва књижевника Војводине (2008), Наградом “Павле Марковић-Адамов“ К.Ц. Карловачке уметничке радионице за животно дело (2010), Медаљом културе за животно дело / укупно стваралаштво Културног центра Војводине “Милош Црњански“ (2019), Повељом за животно дело Удружења књижевника Србије (2019). Био је 1958. иницијатор оснивања и први секретар, те члан Савета и Секретаријата Змајевих дечјих игара. Био је члан Друштва књижевника Војводине и члан-сарадник Матице српске.

Шест деценија проживео је у браку са историчаком уметности Вером Јовановић, дугодишњом управницом Спомен-збирке Павла Бељанског.

        Јован Зивлак