Сећање: Милан Ненадић (1947–2021) и Илеана Урсу (1954–2021)

У разумевању живота Милан Ненадић, из своје најтамније песничке перспективе, сам није могао, можемо претпоставити, да смисли несрећнији одлазак, у својим надахнутим апокалипасама, од овог који је му се десио са сапутницом Илеаном у мартовској ноћи. Људско тело је саздано да буде изложено ограничењима унутрашње и спољашње природе и истовремено да буде субјект и објект следа догађаја који га употребљавају у сврху произвођења историје. И Милан и Илеана су у неком волшебном сценарију завршили своје животе у ноћи света, у историји коју су сами стварали у гестовима својих стваралачких моћи и игри случаја која, нажалост, дубоко одређује наше владање над стварима које се отимају ограниченим знањима и предвидљивостима.

Илеана Урсу Ненадић (1954, Зрењанин), упркос суморном завештењу смрти која се надвило над њиховим заједничким животом, саздала је за песничку уметност и за културу свог народа, као за српску културу, вредно и незабилазно наслеђе. Поред тога што је била неспорни песник, преводила је на румунски језик савремене српске песнике, као и модерну поезију на језицима националних мањина у Војводини. С Миланом Ненадићем преводила је с румунског дела Михаја Еминескуа (двојезична издања), која су објављена у Србији и Румунији. Поред тога, превела је дела више савремених румунских песника (Ану Бландијану, Мирчу Динескуа, Илеану Малачоју, Каролину Илику, Мирчу Каратарескуа, Лилиану Урсу). Сачинила је двојезичну Антологију савремене румунске поезије, такође двојезичне Антологију легенди и бајки Румуна из Војводине и зборник Писци на граници. Уређивала је двојезични лист за књижевност и културу „Оглинда” („Огледало”).Приредила је, између осталог, Антологију песама војвођанских Румуна/; избор Велика тајна: од Стевана Тонтића до Ђорђа Сладоја (1997); Очи равнице: савремена поезија војвођанских песникиња; Светлости значења : антологија поезије песника националних мањина у Србији и Црној Гори. Објавила је преко двадесет ауторских песничких књига на румунском.

За књижевни и преводилачки рад награђена је: „Печатом вароши сремскокарловачке”, наградом „Стражилово”, „Златном значком КПЗ Србије”, „Искром културе” Војводине, наградом Друштва књижевника Војводине за „Превод године”, наградом „Валахија” (Румунија), наградом „Михаи Еминеску” европске фондације „Михаи Еминеску”, наградом Савеза књижевника Румуније за превод, наградом „Вера, мир, напредак” за допринос упознавању европских култура (Италија),наградом УНЕСКО за превод, наградом „Подул луи Траиан” за поезију... Влада Румуније јој је доделила медаљу „Еминеску” за допринос упознавању култура.Била је члан и актуелни потпредседник Друштва књижевника Војводине и Савеза књижевника Румуније.

Илеана је последњи истакнути стваралац румунског језика у Војводини која је по духу припадала даровитој генерацији песника коју су предводили Јоан Флора и Петру Крду. Мада је поезија коју су заступали захватала лук од надреалистичког искуства до једне верзија натурализма, веризма у бити критичке поезије, они су за укупно искуство савремене румунске поезије донели једну врсту деромантизација културног и песничког ангажмана. Илеана се разликовала од поменута двојице најистакнутијих представника новог певања у румунском језикау, она је била рационалнија, мање побуњеничка, мање иновативна, али је њена песничка уравнотеженост била далеко од помирљивости, конформизма. Има се утисак да је њена сведеност у идеологији и у средствима песничког израза критика празног утопизмама, спекултивне вербализације, романтичарске неумерености, особена критика једног типа поезије и менталитета који је битно формирао једну културу. Њени новији стихови речито говоре о томе: Ја сам задовољна/И са овим изласком сунца./Остављам другима да мењају/Све што нас окружује. Ја остајем затворена у крлетку/Језика...

Милан Ненадић, рођен 1947. у Грковцима код Босанског Грахова, БиХ, живео је у Петроварадину. Сарајеву, Београду, Зрењанину... Књижевну каријеру започео је у Сарајеву 1971, где је и студирао. Основну школу и гимназију је завршио у Босанском Грахову, а потом је уписао студије југословенских књижевности и савременог српскохрватског језика на Филозофском факултету у Сарајеву Након завршетка студија и одслужења војног рока, започео је рад као самостални уметник. Од 1974. године живео је у Београду, где је провео десет година, преселивши се потом у Зрењанин 1984. године. Од 1998. године је живио у Петроварадину. Писао је поезију, књижевну критику и преводио је. Књиге песама: Стефанос, 1971; НовиСтефанос, 1974; Општи одар, 1978; Усамљена историја, 1979; Осветна маска, 1981; Песме, 1984; Књига четворице, 1984; Песме (коаутор И. Урсу), 1985; Општи одар и друге песме, 1985; Вриснула је мајка, 1985; Почињем да бирам, 1988; Дрхтање у своду, 1988; Изабране песме, 1989; Бели анђео, 1990; Венац за Гаврила, 1991; Уточиште, 1994; Средовечан соко, 1995; Угрушак, 1997; Суви печат, 1998; Општи одар и нове песме, 2000; Ноћна слика, 2001; Дивљи бог Балкана, 2003; Пола капи росе (изабране и нове песме), 2004; Песме (избор), 2005; Камен са именом, 2006; Горко изобиље, 2008; Више од имања, 2010; Редна чаша (избор), 2012; Укус пелина 2012; Венац за Гаврила Завештања 2014...

Добитник је више књижевних награда и признања,од којих издвајамо Змајеву, награду Ђура Јакшић,Десанка Максимовић, Јован Дучић, 2019 године. превођен је на више језика.

Ненадић је био сучесник једног битног наследства и послања у поезији уопште. Од Бодлера, до Дучића, Миљковића па до Бране Петровића. Ненадић је заступао становиште о посебној улози поезије и песника у људској култури. Поезија није само сведок, него и покретач догађаја, не само догађај у језику него и језик који партиципара у историји. По осећање нихилист, Ненадић је веровао да је свет изручен силама које нам дају могућност да прозремо његову судбину, смисао. Отуда је Ненадић сматрао да је тама, несрећа у усвојој природној одређености и у својојој људској историчности предвидиљива.То се може уочити у свим његовим песничким књигама, посебно у књизи Општи одар. Уместо престрављености овакавим неумитним детерминизмом, Ненадић је проповедао једну врсту црне естетике која може на трен да озрачи светску таму. Зато је Ненадић истрајавао у ефонији сазвучја рима, сазвучја тамних слика. У његовој поетици преовлађују слике реалне историје, како националне, тако европске, светске. Његови јунаци су реалне историјске личности, као Прицнип, јунаци из његовог руралног горштачког детињства ограничени културом и забранама које су исушивале њихову природу. У том смислу Ненадић је видео судбину спрпског друштва, српског човека као жртву историјског насиља, предрасуда које формира европска култура. Епска и симболистичка естетика и етика су територије које се пресецају у Ненадићевом песништву.

Иако није прихватао савремене прогресизме, у различитим типовима актуалне поезије, Ненадић је остварио непоновљиво индивидуално песничко дело.

Јован Зивлак