Sećanje: Milan Nenadić (1947–2021) i Ileana Ursu (1954–2021)

U razumevanju života Milan Nenadić, iz svoje najtamnije pesničke perspektive, sam nije mogao, možemo pretpostaviti, da smisli nesrećniji odlazak, u svojim nadahnutim apokalipasama, od ovog koji je mu se desio sa saputnicom Ileanom u martovskoj noći. Ljudsko telo je sazdano da bude izloženo ograničenjima unutrašnje i spoljašnje prirode i istovremeno da bude subjekt i objekt sleda događaja koji ga upotrebljavaju u svrhu proizvođenja istorije. I Milan i Ileana su u nekom volšebnom scenariju završili svoje živote u noći sveta, u istoriji koju su sami stvarali u gestovima svojih stvaralačkih moći i igri slučaja koja, nažalost, duboko određuje naše vladanje nad stvarima koje se otimaju ograničenim znanjima i predvidljivostima.

Ileana Ursu Nenadić (1954, Zrenjanin), uprkos sumornom zaveštenju smrti koja se nadvilo nad njihovim zajedničkim životom, sazdala je za pesničku umetnost i za kulturu svog naroda, kao za srpsku kulturu, vredno i nezabilazno nasleđe. Pored toga što je bila nesporni pesnik, prevodila je na rumunski jezik savremene srpske pesnike, kao i modernu poeziju na jezicima nacionalnih manjina u Vojvodini. S Milanom Nenadićem prevodila je s rumunskog dela Mihaja Emineskua (dvojezična izdanja), koja su objavljena u Srbiji i Rumuniji. Pored toga, prevela je dela više savremenih rumunskih pesnika (Anu Blandijanu, Mirču Dineskua, Ileanu Malačoju, Karolinu Iliku, Mirču Karatareskua, Lilianu Ursu). Sačinila je dvojezičnu Antologiju savremene rumunske poezije, takođe dvojezične Antologiju legendi i bajki Rumuna iz Vojvodine i zbornik Pisci na granici. Uređivala je dvojezični list za književnost i kulturu „Oglinda” („Ogledalo”).Priredila je, između ostalog, Antologiju pesama vojvođanskih Rumuna/; izbor Velika tajna: od Stevana Tontića do Đorđa Sladoja (1997); Oči ravnice: savremena poezija vojvođanskih pesnikinja; Svetlosti značenja : antologija poezije pesnika nacionalnih manjina u Srbiji i Crnoj Gori. Objavila je preko dvadeset autorskih pesničkih knjiga na rumunskom.

Za književni i prevodilački rad nagrađena je: „Pečatom varoši sremskokarlovačke”, nagradom „Stražilovo”, „Zlatnom značkom KPZ Srbije”, „Iskrom kulture” Vojvodine, nagradom Društva književnika Vojvodine za „Prevod godine”, nagradom „Valahija” (Rumunija), nagradom „Mihai Eminesku” evropske fondacije „Mihai Eminesku”, nagradom Saveza književnika Rumunije za prevod, nagradom „Vera, mir, napredak” za doprinos upoznavanju evropskih kultura (Italija),nagradom UNESKO za prevod, nagradom „Podul lui Traian” za poeziju... Vlada Rumunije joj je dodelila medalju „Eminesku” za doprinos upoznavanju kultura.Bila je član i aktuelni potpredsednik Društva književnika Vojvodine i Saveza književnika Rumunije.

Ileana je poslednji istaknuti stvaralac rumunskog jezika u Vojvodini koja je po duhu pripadala darovitoj generaciji pesnika koju su predvodili Joan Flora i Petru Krdu. Mada je poezija koju su zastupali zahvatala luk od nadrealističkog iskustva do jedne verzija naturalizma, verizma u biti kritičke poezije, oni su za ukupno iskustvo savremene rumunske poezije doneli jednu vrstu deromantizacija kulturnog i pesničkog angažmana. Ileana se razlikovala od pomenuta dvojice najistaknutijih predstavnika novog pevanja u rumunskom jezikau, ona je bila racionalnija, manje pobunjenička, manje inovativna, ali je njena pesnička uravnoteženost bila daleko od pomirljivosti, konformizma. Ima se utisak da je njena svedenost u ideologiji i u sredstvima pesničkog izraza kritika praznog utopizmama, spekultivne verbalizacije, romantičarske neumerenosti, osobena kritika jednog tipa poezije i mentaliteta koji je bitno formirao jednu kulturu. Njeni noviji stihovi rečito govore o tome: Ja sam zadovoljna/I sa ovim izlaskom sunca./Ostavljam drugima da menjaju/Sve što nas okružuje. Ja ostajem zatvorena u krletku/Jezika...

Milan Nenadić, rođen 1947. u Grkovcima kod Bosanskog Grahova, BiH, živeo je u Petrovaradinu. Sarajevu, Beogradu, Zrenjaninu... Književnu karijeru započeo je u Sarajevu 1971, gde je i studirao. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Bosanskom Grahovu, a potom je upisao studije jugoslovenskih književnosti i savremenog srpskohrvatskog jezika na Filozofskom fakultetu u Sarajevu Nakon završetka studija i odsluženja vojnog roka, započeo je rad kao samostalni umetnik. Od 1974. godine živeo je u Beogradu, gde je proveo deset godina, preselivši se potom u Zrenjanin 1984. godine. Od 1998. godine je živio u Petrovaradinu. Pisao je poeziju, književnu kritiku i prevodio je. Knjige pesama: Stefanos, 1971; NoviStefanos, 1974; Opšti odar, 1978; Usamljena istorija, 1979; Osvetna maska, 1981; Pesme, 1984; Knjiga četvorice, 1984; Pesme (koautor I. Ursu), 1985; Opšti odar i druge pesme, 1985; Vrisnula je majka, 1985; Počinjem da biram, 1988; Drhtanje u svodu, 1988; Izabrane pesme, 1989; Beli anđeo, 1990; Venac za Gavrila, 1991; Utočište, 1994; Sredovečan soko, 1995; Ugrušak, 1997; Suvi pečat, 1998; Opšti odar i nove pesme, 2000; Noćna slika, 2001; Divlji bog Balkana, 2003; Pola kapi rose (izabrane i nove pesme), 2004; Pesme (izbor), 2005; Kamen sa imenom, 2006; Gorko izobilje, 2008; Više od imanja, 2010; Redna čaša (izbor), 2012; Ukus pelina 2012; Venac za Gavrila Zaveštanja 2014...

Dobitnik je više književnih nagrada i priznanja,od kojih izdvajamo Zmajevu, nagradu Đura Jakšić,Desanka Maksimović, Jovan Dučić, 2019 godine. prevođen je na više jezika.

Nenadić je bio sučesnik jednog bitnog nasledstva i poslanja u poeziji uopšte. Od Bodlera, do Dučića, Miljkovića pa do Brane Petrovića. Nenadić je zastupao stanovište o posebnoj ulozi poezije i pesnika u ljudskoj kulturi. Poezija nije samo svedok, nego i pokretač događaja, ne samo događaj u jeziku nego i jezik koji participara u istoriji. Po osećanje nihilist, Nenadić je verovao da je svet izručen silama koje nam daju mogućnost da prozremo njegovu sudbinu, smisao. Otuda je Nenadić smatrao da je tama, nesreća u usvojoj prirodnoj određenosti i u svojojoj ljudskoj istoričnosti predvidiljiva.To se može uočiti u svim njegovim pesničkim knjigama, posebno u knjizi Opšti odar. Umesto prestravljenosti ovakavim neumitnim determinizmom, Nenadić je propovedao jednu vrstu crne estetike koja može na tren da ozrači svetsku tamu. Zato je Nenadić istrajavao u efoniji sazvučja rima, sazvučja tamnih slika. U njegovoj poetici preovlađuju slike realne istorije, kako nacionalne, tako evropske, svetske. Njegovi junaci su realne istorijske ličnosti, kao Pricnip, junaci iz njegovog ruralnog gorštačkog detinjstva ograničeni kulturom i zabranama koje su isušivale njihovu prirodu. U tom smislu Nenadić je video sudbinu sprpskog društva, srpskog čoveka kao žrtvu istorijskog nasilja, predrasuda koje formira evropska kultura. Epska i simbolistička estetika i etika su teritorije koje se presecaju u Nenadićevom pesništvu.

Iako nije prihvatao savremene progresizme, u različitim tipovima aktualne poezije, Nenadić je ostvario neponovljivo individualno pesničko delo.

Jovan Zivlak