Дарко Тушевљаковић (1978) спада међу ретке писце средње генерације који своју прозу равномерно темеље на реалистичким и жанровско-фантастичким искуствима/традицији; овакво своје делање писац, с друге стране, не скрива иза овешталих флоскула чији је једини задатак пре свега да фантастичке елементе оправдају уметничким слободама и тако делу обезбеде третман озбиљне литературе.