Darko Tuševljaković (1978) spada među retke pisce srednje generacije koji svoju prozu ravnomerno temelje na realističkim i žanrovsko-fantastičkim iskustvima/tradiciji; ovakvo svoje delanje pisac, s druge strane, ne skriva iza oveštalih floskula čiji je jedini zadatak pre svega da fantastičke elemente opravdaju umetničkim slobodama i tako delu obezbede tretman ozbiljne literature.