Прича "Недељног Дневника": Јес` да изгледам мало ко кримос

Зове Веља шокиран.

- Јаране, ову ил’ да ожениш, или ће мајка кости из Дунаву да ти сабира кад те пребијем.

- Што, Вељо?

- Она њена опајдара, прича ли прича како је с неким момком била. Те ’вол’ки му је те није му се одма’ диго, па јес’те+н’чар, па није. А ова твоја, нити је шта запиткује, нит јој шта говори о теби, а ова извлачи ли извлачи. Ниједне јој ријечи није рекла.

Ја ти се то ко задњи сељак постидим што сам овога слао уопште, а он скроз озбиљан да ће да ме пребије ако се с таквом женском будем зајебаво. А с њим није шале, радио у интервентној јединици, зна ђе је шејтан своја кола сакрио у Београду, а искрен ми је, добронамјеран више нег’ што сам некад самом себи. Схватим ти ја њега скроз озбиљно и није прошло пола године, ја Милени прстен на руку.

Никад јој још нисам испричо како сам посло Вељу да је ошацује. Дуг је живот, можда некад и стиснем муда за то.

Пробам некад Милени да објасним да се бојим за Стефана. Све јој изокола причам, а она ме све мање конта и на крају закључи да ме збобала носталгија. Стари се превише бојо да га ко не прогласи папучаром, па нам је и душе и срца сасјеко, да не б’ какве њежности показо. Био, је он добар човјек, поштен. Строг и својеглав, ал’ какви’ сам се послије негледо, добро сам и прошо. А опет, кад сам отишо отамо, нисам имао ш чиме да га упоредим, само ми се грло стезало и вјерово сам да у животу море и боље. Не бојим се ја да ће Стефкан бит на мог ћаћу. Бојим се да ће бит на мене.

Е, да м’ је неко реко да ће м’ се син пред родбином у Рога’ци моћи фалит да је у Београду рођен, оћеро б’ га у три лијепе. По Рога’ци и Палама се фали, а на Новом Београду нема квалитетнијег брда за сањкање од насипа за надвожњак поред ауто-пута. Ал’ јебига, има тепсија и својих предности. Не морам насукат ауто на ручну ко дивокоза, а и фамелија из Рог’це ми не долази викендом на ручак. И то т’ је то.

Кад гледам ову ђецу по Београду, мис’им се да сам одрасто весело. Јес’ био рат, ал’ бар смо запамтили да је неко стио да нас сачува, а не да нас се, ко данас, курталише.

С рајом је вазд било добро, мого с’ се дружит до миле воље. Било је кварне дјеце, ко и свуда, ал’ ти, фала богу, себи пробереш шта ти одговара.Дружење и лолање испадне ти ко нека компензација за свађе у кући. Реци мајци да имаш проблем, она те преко зуба. Реци оцу, он те пребије ко вола у купусу. Ма, све би’ ја то некако, јебо батине, него ме у мозак утуцало: Не мере ово, не мере оно.

Што не мере, јебо га ти?

Некад тако, ријетко додуше, заподјенем причу с пун’цом. Она је кројач’ца, ал’ воли те књиге о психологији, па ми објашњава. Не запамтим ништа, ал’ занимљиво прича, мада је некад мало поуских с’ватања.

Са шесн’ест сам почо да се од своји’ откидам. Свиђала ми се нека Марина из гимназије, ал’ она ко да се у Паризу род’ла а не на Кошеву, све неку даму изигравала, неће да ме погледа. Те учи енглески, па слуша неку страњску музику. Мен’ да оно два дана пусте, завршио би’ на лијечењу у одроманији. Ал’ јебајти га, слатка м’ била, имала нека очи јапанске, али сконто сам да немам прођу. Како сам то сконто, све ме фато неки срклет, а богме и бијес на ћаћу и а стару. На старој сам више показивао, ал’ на њег’ сам љући био. Мало-помало, сву сам рају која је њима била по вољи сиктерисао и кренуо да излазим те мало на Соколац, тена Палама ђе ми отац бранио. Ка’е: туриће ти дрогу у сок. Ма нек туре ако је yabe, дај и ту кафану да в’дим. Мајка је вид’ла кол’ко је сати, али није стјела ништа старом да говори, али није он будала, а ни махала се није устручавала ко моја мајка да му накити и што јест и што није. Да сам се дружио с Гогом, Шомијем и Прлетом с времена на вријеме јест било тачно, ал’ у то доба сам још био чист.

Нисам се почо дружит ш њима зато што сам ја њике изабро, већ су они бац’ли око на мене. Јес’ да изгледам мало ко кримос, ал’ са шесн’ест, оним издуженим лицем и ожиљком на обрви што ме ћаћа гађо даљинским од телевизора, бијо сам им пун погодак. То што се за школу нисам запалио, што сам баталијо спорт и што сам више времена проводио код ђеда у Рога’ци ђе је мајка радила у продавници,него на Палама код оца, њима је говорило да ће да ме упецају, а да се ни по гуз’ци не почешу. Виђо сам им авта ту и тамо о комшилуку, али никад то са собом нисам повезиво. Виђели су гарант како ми ћаћа по дворишту наређује, ко да сам марва, и сабрали два и два, ђе треба да ударе.

Тако ти мени прле, те пошаље пиће у Несан’ци, фол смо нека родбина, те части хамбаш. Ова моја дтадашња раја све ме гледају испод ока, те шта ће т’ он, кримос, ’вако-’нако, а мени што више бране, све ми слађе. Гледам како за Прлетову екипу ослободе мјесто у кафани, па како им нађу сепаре у дискотеци, па како наручују пиће на флашу док ми циједимо по једну точену пиву за марку и по читаво вече. А и они, кад виде да и’ пратим, ко да намјерно и више пара троше и више треба водају и пјесама наручују.

Тамо-’вамо,виђели да сам ја загризо ко сомина, тек ми један дан Прле сједе за сто у Белом док сам чеко Мићка да се појави. Ништа он мени ту конкретно није предложио, само ка’е, има посла, има пара, само да се пустим ових yibera из школе и да је Шоми сконто да сам ја и превазишо школу и прерасто јаране папке. Није сјео ни десет минута. То је било довољно да нас у башти скужи моја кона и одма’ оде на муштулук мојој мајци и оцу. Нисам ни два срка продуженог попио с Мићком кад ето ти старог, ухвати ме за врат онако из баште пред читавом кафаном и повуче ме ка кући. Није могао да издржи да ме још успут не крене шутирати. Да ствар буде још гора, у суседној кафани сједи она мала Марина и све то гледа ’нако с висине.

А мени мука, осјетим да могу старом да узвратим, а не смијем. 

Довукосмо се некако до дворишта, кад ја њега за врат. Још кад сними’ да она комшиница што ме друкала види, још грђе сам полудио. Кренем т’ ја њега тући, не могу да станем.

- Сад си ме из кафане извуко, па никад више! Нисам т’ ја крив што је тебе први метак оћеро с ратишта!

- Био сам рањен, пашче једно балаво!

- Био с’ пизда, што с’ и сад.

- Ја пизда за државу, а ти за yepove оног олоша.

Видим да је на језику јачи од мене, а и нешто м’ се згади да га ударам ’нако усуканог. А опет, жао м’ што ми за Прлета приговара, кад ш њиме дотад ништа осим те кафе имо нисам, а и на њу се пришљамчио без позива.

Тако је то кренуло. Из ината. прво су ми давали да их само покупим послије гаражирања или да зовем за откуп јер још нисам имао досије па фол неће ми глас препознати, а послије сам радио све редом, од тргања лављи’ kanyi, до обијања и декодирања. Све је то био јајарски посо, ал’ волио сам да од старог више паре не камчим, а  да мајци могу неку стотку да тутнем у руке. Потрајало је то скоро и три год’не, док се ови наши и федерални полицајци нису увезали тамо негдје око двије ’иљаде десете и онда је посо почо да се сјебава. Сви нервозни, слав’н’а утањ’ла и тако сјебаном, јарану се прст опусти запуца на неког јебеног дрота и све нас спенгају и прдекану.

Жао ми је било старе, јебига, она није заслужила да сину доноси сарму на Кулу. Останем т’ ја ту дбри’ год’ну и по, тек напунио осамнес’. Друштво броји свјећице, а ја дане. усте ме на неку условну пошље, али ђе сам пристао? Прле стисо, фол неког судију подмазиво за мене, а ја знам да му људи фали. Све м’ се то нешто смучило како је он своју гуз’цу извуко и ријешим да све баталим. 

Ка’ цам изишо, слажем га да ми срце почело прескакати па да не смијем, ал’ сконто да га возам. Пошто стат по Паламада сам пичкица, не би л’ ме јопет приволио да се ватим, ал’ ја одлучијо да прекинем, па нек ме убију.

Наговарали ме, убјеђивали да сам се од ћузе препо, и да ћу се вратити послу чим мирис затворске хране у ноздрвама надјача мајчина пита, али јок. Код куће је било све, само није мирисно. Стари се ућуто, ко никад. Ниг је гунђо, нит ме једном у очи огледао откако сам изашао. Да ме бар пребио као онда, мајке ми моје једине, нит би’ му се бранио, нит би’ гласа на њег’ подигао. Али он јок. Ћути, ко да ме је сахранио. А мајка јадна исто ћути, а и оно што каже, не зна се ко на оштрији нож дочека, ја л’ ћаћа, ја л’ ја. Он од немоћи, ја од бијеса.

 Сања Савић Милосављевић

Одломак из романа „Теферич на Славији”. 

Бедем књиге, Београд 2022.