Priča "Nedeljnog Dnevnika": Jes` da izgledam malo ko krimos

Zove Velja šokiran.

- Jarane, ovu il’ da oženiš, ili će majka kosti iz Dunavu da ti sabira kad te prebijem.

- Što, Veljo?

- Ona njena opajdara, priča li priča kako je s nekim momkom bila. Te ’vol’ki mu je te nije mu se odma’ digo, pa jes’te n’čar, pa nije. A ova tvoja, niti je šta zapitkuje, nit joj šta govori o tebi, a ova izvlači li izvlači. Nijedne joj riječi nije rekla.

Ja ti se to ko zadnji seljak postidim što sam ovoga slao uopšte, a on skroz ozbiljan da će da me prebije ako se s takvom ženskom budem zajebavo. A s njim nije šale, radio u interventnoj jedinici, zna đe je šejtan svoja kola sakrio u Beogradu, a iskren mi je, dobronamjeran više neg’ što sam nekad samom sebi. Shvatim ti ja njega skroz ozbiljno i nije prošlo pola godine, ja Mileni prsten na ruku.

Nikad joj još nisam ispričo kako sam poslo Velju da je ošacuje. Dug je život, možda nekad i stisnem muda za to.

Probam nekad Mileni da objasnim da se bojim za Stefana. Sve joj izokola pričam, a ona me sve manje konta i na kraju zaključi da me zbobala nostalgija. Stari se previše bojo da ga ko ne proglasi papučarom, pa nam je i duše i srca sasjeko, da ne b’ kakve nježnosti pokazo. Bio, je on dobar čovjek, pošten. Strog i svojeglav, al’ kakvi’ sam se poslije negledo, dobro sam i prošo. A opet, kad sam otišo otamo, nisam imao š čime da ga uporedim, samo mi se grlo stezalo i vjerovo sam da u životu more i bolje. Ne bojim se ja da će Stefkan bit na mog ćaću. Bojim se da će bit na mene.

E, da m’ je neko reko da će m’ se sin pred rodbinom u Roga’ci moći falit da je u Beogradu rođen, oćero b’ ga u tri lijepe. Po Roga’ci i Palama se fali, a na Novom Beogradu nema kvalitetnijeg brda za sanjkanje od nasipa za nadvožnjak pored auto-puta. Al’ jebiga, ima tepsija i svojih prednosti. Ne moram nasukat auto na ručnu ko divokoza, a i famelija iz Rog’ce mi ne dolazi vikendom na ručak. I to t’ je to.

Kad gledam ovu đecu po Beogradu, mis’im se da sam odrasto veselo. Jes’ bio rat, al’ bar smo zapamtili da je neko stio da nas sačuva, a ne da nas se, ko danas, kurtališe.

S rajom je vazd bilo dobro, mogo s’ se družit do mile volje. Bilo je kvarne djece, ko i svuda, al’ ti, fala bogu, sebi probereš šta ti odgovara.Druženje i lolanje ispadne ti ko neka kompenzacija za svađe u kući. Reci majci da imaš problem, ona te preko zuba. Reci ocu, on te prebije ko vola u kupusu. Ma, sve bi’ ja to nekako, jebo batine, nego me u mozak utucalo: Ne mere ovo, ne mere ono.

Što ne mere, jebo ga ti?

Nekad tako, rijetko doduše, zapodjenem priču s pun’com. Ona je krojač’ca, al’ voli te knjige o psihologiji, pa mi objašnjava. Ne zapamtim ništa, al’ zanimljivo priča, mada je nekad malo pouskih s’vatanja.

Sa šesn’est sam počo da se od svoji’ otkidam. Sviđala mi se neka Marina iz gimnazije, al’ ona ko da se u Parizu rod’la a ne na Koševu, sve neku damu izigravala, neće da me pogleda. Te uči engleski, pa sluša neku stranjsku muziku. Men’ da ono dva dana puste, završio bi’ na liječenju u odromaniji. Al’ jebajti ga, slatka m’ bila, imala neka oči japanske, ali skonto sam da nemam prođu. Kako sam to skonto, sve me fato neki srklet, a bogme i bijes na ćaću i a staru. Na staroj sam više pokazivao, al’ na njeg’ sam ljući bio. Malo-pomalo, svu sam raju koja je njima bila po volji sikterisao i krenuo da izlazim te malo na Sokolac, tena Palama đe mi otac branio. Ka’e: turiće ti drogu u sok. Ma nek ture ako je yabe, daj i tu kafanu da v’dim. Majka je vid’la kol’ko je sati, ali nije stjela ništa starom da govori, ali nije on budala, a ni mahala se nije ustručavala ko moja majka da mu nakiti i što jest i što nije. Da sam se družio s Gogom, Šomijem i Prletom s vremena na vrijeme jest bilo tačno, al’ u to doba sam još bio čist.

Nisam se počo družit š njima zato što sam ja njike izabro, već su oni bac’li oko na mene. Jes’ da izgledam malo ko krimos, al’ sa šesn’est, onim izduženim licem i ožiljkom na obrvi što me ćaća gađo daljinskim od televizora, bijo sam im pun pogodak. To što se za školu nisam zapalio, što sam batalijo sport i što sam više vremena provodio kod đeda u Roga’ci đe je majka radila u prodavnici,nego na Palama kod oca, njima je govorilo da će da me upecaju, a da se ni po guz’ci ne počešu. Viđo sam im avta tu i tamo o komšiluku, ali nikad to sa sobom nisam povezivo. Viđeli su garant kako mi ćaća po dvorištu naređuje, ko da sam marva, i sabrali dva i dva, đe treba da udare.

Tako ti meni prle, te pošalje piće u Nesan’ci, fol smo neka rodbina, te časti hambaš. Ova moja dtadašnja raja sve me gledaju ispod oka, te šta će t’ on, krimos, ’vako-’nako, a meni što više brane, sve mi slađe. Gledam kako za Prletovu ekipu oslobode mjesto u kafani, pa kako im nađu separe u diskoteci, pa kako naručuju piće na flašu dok mi cijedimo po jednu točenu pivu za marku i po čitavo veče. A i oni, kad vide da i’ pratim, ko da namjerno i više para troše i više treba vodaju i pjesama naručuju.

Tamo-’vamo,viđeli da sam ja zagrizo ko somina, tek mi jedan dan Prle sjede za sto u Belom dok sam čeko Mićka da se pojavi. Ništa on meni tu konkretno nije predložio, samo ka’e, ima posla, ima para, samo da se pustim ovih yibera iz škole i da je Šomi skonto da sam ja i prevazišo školu i prerasto jarane papke. Nije sjeo ni deset minuta. To je bilo dovoljno da nas u bašti skuži moja kona i odma’ ode na muštuluk mojoj majci i ocu. Nisam ni dva srka produženog popio s Mićkom kad eto ti starog, uhvati me za vrat onako iz bašte pred čitavom kafanom i povuče me ka kući. Nije mogao da izdrži da me još usput ne krene šutirati. Da stvar bude još gora, u susednoj kafani sjedi ona mala Marina i sve to gleda ’nako s visine.

A meni muka, osjetim da mogu starom da uzvratim, a ne smijem. 

Dovukosmo se nekako do dvorišta, kad ja njega za vrat. Još kad snimi’ da ona komšinica što me drukala vidi, još grđe sam poludio. Krenem t’ ja njega tući, ne mogu da stanem.

- Sad si me iz kafane izvuko, pa nikad više! Nisam t’ ja kriv što je tebe prvi metak oćero s ratišta!

- Bio sam ranjen, pašče jedno balavo!

- Bio s’ pizda, što s’ i sad.

- Ja pizda za državu, a ti za yepove onog ološa.

Vidim da je na jeziku jači od mene, a i nešto m’ se zgadi da ga udaram ’nako usukanog. A opet, žao m’ što mi za Prleta prigovara, kad š njime dotad ništa osim te kafe imo nisam, a i na nju se prišljamčio bez poziva.

Tako je to krenulo. Iz inata. prvo su mi davali da ih samo pokupim poslije garažiranja ili da zovem za otkup jer još nisam imao dosije pa fol neće mi glas prepoznati, a poslije sam radio sve redom, od trganja lavlji’ kanyi, do obijanja i dekodiranja. Sve je to bio jajarski poso, al’ volio sam da od starog više pare ne kamčim, a  da majci mogu neku stotku da tutnem u ruke. Potrajalo je to skoro i tri god’ne, dok se ovi naši i federalni policajci nisu uvezali tamo negdje oko dvije ’iljade desete i onda je poso počo da se sjebava. Svi nervozni, slav’n’a utanj’la i tako sjebanom, jaranu se prst opusti zapuca na nekog jebenog drota i sve nas spengaju i prdekanu.

Žao mi je bilo stare, jebiga, ona nije zaslužila da sinu donosi sarmu na Kulu. Ostanem t’ ja tu dbri’ god’nu i po, tek napunio osamnes’. Društvo broji svjećice, a ja dane. uste me na neku uslovnu pošlje, ali đe sam pristao? Prle stiso, fol nekog sudiju podmazivo za mene, a ja znam da mu ljudi fali. Sve m’ se to nešto smučilo kako je on svoju guz’cu izvuko i riješim da sve batalim. 

Ka’ cam izišo, slažem ga da mi srce počelo preskakati pa da ne smijem, al’ skonto da ga vozam. Pošto stat po Palamada sam pičkica, ne bi l’ me jopet privolio da se vatim, al’ ja odlučijo da prekinem, pa nek me ubiju.

Nagovarali me, ubjeđivali da sam se od ćuze prepo, i da ću se vratiti poslu čim miris zatvorske hrane u nozdrvama nadjača majčina pita, ali jok. Kod kuće je bilo sve, samo nije mirisno. Stari se ućuto, ko nikad. Nig je gunđo, nit me jednom u oči ogledao otkako sam izašao. Da me bar prebio kao onda, majke mi moje jedine, nit bi’ mu se branio, nit bi’ glasa na njeg’ podigao. Ali on jok. Ćuti, ko da me je sahranio. A majka jadna isto ćuti, a i ono što kaže, ne zna se ko na oštriji nož dočeka, ja l’ ćaća, ja l’ ja. On od nemoći, ja od bijesa.

 Sanja Savić Milosavljević

Odlomak iz romana „Teferič na Slaviji”. 

Bedem knjige, Beograd 2022.