Представљена књига Улица изгубљених речи
У новосадском кафе-клубу “Перо” ове седмице представљена је књига “Улица изгубљених речи” Ђорђа Марјановића (Градска библиотека “Карло Бијелицки”, Сомбор, 2017).
Приче сакупљене у књизи, отвориле су приче сакупљене у искуству људи. Разговор је непосредно и инспирисано водио Бојан Кривокапић, док је аутор одговарао, причајући, и читајући.
Уз дужно поштовање према издавачу који му је указао шансу, као “почетнику” који је већ написао и један необјављени роман, Марјановић се ипак није декларисао као политички профилисан писац.
Јасно, довољо је декларација у свету који нас окружује, и све више тера да причамо једни другима на уво, да намигујемо у мраку. Марјановић је само цео свој живот записивао оно што му привуче пажњу, оно што није у реду. Оно изговорено што није у сагласју са оним коме је изговрено. Оно мало што у свету једног писца, постане све. Као једна слика свог оца или ред вожње, које писац попут на представљању споменутог Данила Киша, ауторовог светског фаворита са екс-југословенских простора, претвори у романе и романе.
"Били су мени драги људи. Задовољан сам. Прва промоција и прва самостална промоција. Мало сам дуже чекао књигу да изађе, помешана су осећања, ипак сам задовољан како све изгледа и функционише", одговарао је и на глупа новинарска питања млади писац. Он каже да роман који је писао пре шест, седам година није успео да објавим.
"То је нормално и чак је испало добро. Пуно сам истраживао и, да не будем тако скроман, напредовао овим причама у односу на тај роман", каже Ђорђе.
“Улица изгубљених речи” објављена је у Сомбору као победничка прва књига младог аутора. Осамнаест приповедака (плус једна, “Скандинавска диктатура”, дељена на представљању у “Перу”) комуницирају са свакодневицом, на неусиљен начин описујући живот и свет људи, пужева, и друге слузаве тековине цивилизације. Бар ако је “судити” по три прочитане приче на промоцији у Новом Саду.
Марјановић је своју и свачију прву књигу окарактерисао као личну карту писца. Писао је на блогу и на радионицама, схвативши да су управо кратке приче, а не роман који и даље жели да напише и објави, форма која му одговара, у којој може да експериментише. Као формирани писац, има проблем, “као и већина људи који пишу”, да не може да се посвети само томе. Ђорђе ипак ради причајући, као уредник књижевног програма “ЦК13” у Новом Саду.
"Писање трпи, тражим фокус, теме, чвршћи хват који ће ме опседати у свакодневним мислима, јер писање на силу сам пробао и то не иде, дефинитивно не иде", прича Марјановић, а за крај чува(мо) утисак да све може да буде и не мора:
И. Бурић