Последњи интервју с Урсулом Легвин: Ни­сам се пра­ви­ла да сам Дилан

- Аме­рич­ка кул­ту­ра има тен­ден­ци­ју да ма­што­ви­тост пре­пу­сти де­ци - они ће из то­га из­ра­сти, то ће пре­ра­сти и по­ста­ће до­бри би­зни­сме­ни или по­ли­ти­ча­ри.

 Не­дав­но сте би­ли за­бри­ну­ти због там­них стра­на ма­што­ви­то­сти?

- Осе­ћам се до­бро све док је у пи­та­њу књи­жев­ност. Не­спу­та­на ма­што­ви­тост за­бри­ња­ва ме та­мо где ни­је део фик­ци­је - где вам је до­зво­ље­но да ла­же­те у ме­мо­а­ри­ма. Под­сти­чу вас да пра­ти­те “исти­ну” уме­сто чи­ње­ни­ца. Ни­сам наџак-ба­ба, са­мо сам ћер­ка на­уч­ни­ка. За­и­ста во­лим чи­ње­ни­це. Из­у­зет­но их по­шту­јем. Али по­сто­ји рав­но­ду­шност у ве­зи са ве­ро­до­стој­но­шћу ко­ја се под­сти­че у број­ним до­ку­мен­та­ри­стич­ким де­ли­ма. Бри­не ме, на при­мер, ка­да пи­сци у ро­ма­не ста­вља­ју жи­ве љу­де или чак не­дав­но умр­ле. То је не­ка вр­ста без­о­бра­злу­ка, не­ка вр­ста ко­ло­ни­за­ци­је те осо­бе од стра­не ауто­ра. Да ли је то ис­прав­но? Да ли је по­ште­но? И он­да, кад до­би­је­мо те би­о­гра­фе ко­ји на не­ки на­чин ус­пут из­ми­шља­ју, не же­лим то да чи­там. За­тек­нем се­бе ка­ко се пи­там: шта је ово, ро­ман, би­о­гра­фи­ја?

Шта ми­сли­те о е-књи­га­ма?

- Ка­да сам по­че­ла да пи­шем о е-књи­га­ма и штам­па­ним књи­га­ма мно­ги су уз­ви­ки­ва­ли “књи­га је мр­тва, књи­га је мр­тва, има све да по­ста­не елек­трон­ско. За­мо­ри­ла сам се од то­га. По­ку­ша­ва­ла сам да ка­жем да са­да има­мо два на­чи­на об­ја­вљи­ва­ња и ко­ри­сти­ћу оба. Има­ли смо је­дан, сад има­мо два. Ка­ко то мо­же да бу­де ло­ше? Ство­ре­ња жи­ве ду­же уко­ли­ко мо­гу да ра­де ства­ри на раз­ли­чи­те на­чи­не. Ми­слим да сам би­ла крај­ње до­след­на у ве­зи с тим. Али мо­гу­ће је да ми се тон у гла­су про­ме­нио. Би­ла сам про­тив трен­да. Ту је и онај виц. Зна­те ко­ја је Гу­тен­бер­гу би­ла дру­га књи­га, по­сле Би­бли­је? Би­ла је то књи­га о то­ме ка­ко је књи­га мр­тва.

 Сад сте чла­ни­ца Аме­рич­ке ака­де­ми­је ле­пих умет­но­сти и књи­жев­но­сти?

- За­ма­ло да не бу­дем. Би­ло је то та­ко не­при­јат­но. Или се пи­смо за­гу­би­ло у по­шти или сам га ба­ци­ла ми­сле­ћи да је сме­ће, али у сва­ком слу­ча­ју ни­кад ни­сам до­би­ла по­зив­ни­цу. Они су че­ка­ли, и че­ка­ли, и че­ка­ли и на кра­ју су кон­так­ти­ра­ли мо­ју агент­ки­њу, а она од­мах ме­не. Пи­са­ла сам им и ре­кла: “Ни­сам се пра­ви­ла да сам Ди­лан”. Али мо­ра да су то по­ми­сли­ли.

Још јед­на по­част и то зна­чај­на. Шта она зна­чи за вас?

- Да па­ра­фра­зи­рам ре­че­ни­цу Ме­ри Го­двин о по­твр­ди пра­ва же­на, то је по­твр­да пра­ва на­уч­не фан­та­сти­ке. При­зна­ти мо­ју ка­ри­је­ру на овом ни­воу знат­но оте­жа­ва ства­ри они­ма ко­ји из­га­ра­ју и они­ма ко­ји не одо­ле­ва­ју да ка­жу “жан­ров­ска про­за ни­је књи­жев­ност”.

Јед­ном сте раз­ја­сни­ли сво­је по­ли­тич­ке ста­во­ве ре­чи­ма: “Ни­сам про­гре­сив­на. Ми­слим да је иде­ја про­гре­са ин­ди­ви­ду­ал­на и ге­не­рал­но штет­на гре­шка. За­ни­ма ме про­ме­на, а то је пот­пу­но дру­га­чи­ја ствар”. За­што је иде­ја про­гре­са штет­на? Си­гур­но је у зна­чај­ни­јем де­лу исто­ри­је би­ло про­гре­са у ве­зи са дру­штве­ним пи­та­њи­ма јер су љу­ди има­ли иде­ју или чак иде­а­ле.

- Ни­сам ре­кла да је про­грес ште­тан, ре­кла сам да је иде­ја про­гре­са ге­не­рал­но штет­на. Ми­сли­ла сам пре као дар­ви­ни­ста не­го у пој­мо­ви­ма ве­за­ним за дру­штве­на пи­та­ња. Ми­сли­ла сам на иде­ју ево­лу­ци­је као уз­ла­зном сте­пе­ни­шту са аме­ба­ма на дну и Чо­ве­ком на вр­ху или бли­зу вр­ха, мо­жда са не­ким ан­ђе­ли­ма над њим. И ми­сли­ла сам на иде­ју исто­ри­је као не­по­гре­шив ус­пон ка бо­љем, што је, чи­ни ми се, на­чин на ко­ји се у 19. и 20. ве­ку ко­ри­сти­ла реч “про­грес”. Оста­вља­мо за со­бом Мрач­но до­ба не­зна­ња, при­ми­тив­на раз­до­бља без пар­не ма­ши­не, без ави­о­на /ну­кле­ар­них елек­тра­на/ра­чу­на­ра/ шта год би­ло сле­де­ће. Про­грес од­ба­цу­је ста­ро, во­ди ка но­вом, бо­љем, бр­жем, ве­ћем и та­ко да­ље. Ви­ди­те мој про­блем са тим? То јед­но­став­но ни­је тач­но.

Ка­ко се ево­лу­ци­ја укла­па у то?

- Ево­лу­ци­ја је ди­ван про­цес про­ме­не - ди­фе­рен­ци­ја­ци­је, пре­и­на­че­ња и усло­жња­ва­ња, бес­кра­јан и сја­јан; али не мо­гу да ка­жем да је ије­дан од ње­го­вих про­из­во­да “бо­љи” или “су­пер­и­ор­ни­ји” у од­но­су на не­ки дру­ги, уоп­ште­но гле­да­но. Је­ди­но у кон­крет­ним при­ме­ри­ма. Па­цо­ви су ин­те­ли­гент­ни­ји и при­ла­го­дљи­ви­ји од ко­а­ла и те две пред­но­сти омо­гу­ћи­ће па­цо­ви­ма да на­пре­ду­ју, док ће ко­а­ле из­у­мре­ти. Са дру­ге стра­не, да не­ма ни­чег дру­гог за је­ло до еука­лип­ту­са, па­цо­ви би за­час не­ста­ли, а ко­а­ле би на­пре­до­ва­ле. Љу­ди мо­гу да ра­де све што бак­те­ри­је не мо­гу, али ако би тре­ба­ло да се кла­дим на за­и­ста ду­го­ро­чан гло­бал­ни оп­ста­нак, мој но­вац ишао би на бак­те­ри­је.

(Раз­го­ва­рао Деј­вид Страј­тфелд. Пре­вео Ма­ти­ја Јо­ван­дић)

Пе­ти број “Књи­жев­не фан­та­сти­ке”, ко­ји су уре­ди­ли Дра­го­љуб Угро­ша­нац и Мла­ден Ја­ко­вље­вић, ујед­но је и сим­бо­лич­на по­све­та ве­ли­кој књи­жев­ни­ци Ур­су­ли К. Ле­гвин (1929 – 2018), ко­ја је да­ла не­мер­љив до­при­нос фан­та­стич­ној књи­жев­но­сти про­зом ко­ја на је­дин­ствен и не­по­но­вљив на­чин про­го­ва­ра о про­бле­ми­ма са­вре­ме­ног дру­штва и ве­ли­ким те­ма­ма: со­ци­јал­ним, по­ли­тич­ким, ан­ти­ко­ло­ни­јал­ним, еко­ло­шким, род­ним и дру­гим зна­чај­ним пи­та­њи­ма. Че­сто је књи­жев­ну фан­та­сти­ку опи­си­ва­ла као алат за дру­штве­не про­ме­не, од­но­сно, на­чин да се пред­ста­ви свет ка­кав би мо­гао да бу­де, а не ка­кав је­сте. Ње­не кри­ти­ке, ка­ко у књи­жев­но­сти та­ко и ван ње, не­рет­ко су би­ле усред­сре­ђе­не на со­ци­јал­ну не­јед­на­кост, нео­др­жи­вост ка­пи­та­ли­зма и ње­го­ве штет­не ефек­те по жи­вот­ну сре­ди­ну. При­ли­ком пре­у­зи­ма­ња на­гра­де за из­у­зе­тан до­при­нос аме­рич­кој књи­жев­но­сти 2014. го­ди­не одр­жа­ла је упе­ча­тљив го­вор у ко­ме је кри­ти­ко­ва­ла ка­пи­та­ли­стич­ки си­стем и од­нос из­да­вач­ке ин­ду­стри­је пре­ма књи­зи. По­све­ту овој ве­ли­кој књи­жев­ни­ци у ча­со­пи­су “Књи­жев­на фан­та­сти­ка”, по­ред ни­за аутор­ских тек­сто­ва, за­тва­ра је­дан од по­след­њих ин­тер­вјуа ко­је је да­ла ре­дак­ци­ји сај­та „Лос Ан­ђе­лес Ри­вју оф букс” но­вем­бра 2017. го­ди­не...