Покретни празник Ернеста Хемингвеја

“Покретни празник” је аутобиографска књига “флуидног жанра” коју је Мери Хемингвеј (пишчева четврта жена) објавила три године по његовој смрти, уз напомену да ју је он с прекидима писао од 1957. до 1960.

Подељено на двадесет појединачних поглавља, дело се састоји од својеврсних скица о Паризу с почетка  20. века, о многим тадашњим писцима и уметницима, Хемингвејевом свакодневном животу (навике, живот са првом женом и сином, дружење и разговори по кафеима и књижарама), његовим поетичким ставовима и, можда најважније, његовој посвећености писању. Живот престонице европске културе, духовни профили интелектуалаца који су у њој стасавали, дати су у овом изванредном остварењу из визуре накнадног, позног погледа на пишчеву младост.

Хемингвеј пише уверљиво, даје конкретне описе свог пута до Лувра из улице у којој станује, као и кафеа "Клозери де Лила" у коме је "пријатно седети у јесен, са столовима у сенци дрвећа". Извесни сензационалистички детаљи из пишчевог живота и односи са одређеним уметницима и људима око себе, могу задовољити потребу пробирљивих љубитеља аутобиографија. Као врста туристичког водича кроз Париз 20. века и животних догодовштина Ернеста Хемингвеја књига представља успешан подухват, док у белетристичким целинама изостају квалитети значајног прозног дела.

У првој половини прошлог века, Париз је представљао стециште светске културе и повољно место за живот. Писци, новинари, сликари, музичари, опседали су овај град и истицали своју креативност и боемски начин живота. Међу њима је био и двадесетдвогодишњи Хемингвеј, који је дошао у Париз како би унапредио свој књижевни стил. Врло брзо ће се показати да је то био добар потез. Ментор му је била Гертруда Стајн, коју су тада називали "бастионом модернизма у Паризу“, и која му је помогла да усаврши своје писање и повеже се са разним утицајним људима тог времена.

У књижари "Шекспир и друштво" у којој је проводио много времена, упознао је песника Езру Паунда с којим је остварио искрено пријатељство. Ернест је живео на више париских локација. Свој први стан изнајмио је у згради у Улици кардинала Лемона бр. 74, у Латинској четврти, у ком је живео са првом супругом Хедли. Уједно је у комшилуку, у Декартовој улици бр. 39, изнајмио собу у којој је писао од 1921. до 1925. године.

Није случајно што је Хемингвеј баш у овој згради писао своја дела. У њој је некада живео и умро француски песник Пол Верлен, па је Ернест веровао како ће можда из тог разлога добити стваралачку инспирацију. Данас се са леве и десне стране зграде налазе ресторани који су опремљени великим бројем фотографија, како Хемингвејевих, тако и разних француских и светских представника културне елите. Иако обе зграде красе плоче о некадашњем боравку писца, унутра нема никаквог обележја у ком стану је конкретно боравио.

Током првих 20 месеци живота у овом граду, Хемингвеј је написао 88 прича за новине "Торонто Стар". Писао је о Грчко-турском рату, али и чланке о пецању. Његов први роман "Сунце се поново рађа", који многи читаоци сматрају пишчевим најбољим делом, објављен је 1926. године. Радња књиге прати догађаје у Паризу и Шпанији, "трчање пред биковима" и кориду. У њој је популаризовао термин "изгубљена генерација", који је обухватао многа имена тадашњих послератних светских уметника.

Овај роман писао је у ресторанима у Сен Жермен де Преу, али и другим. Данас су на зидовима тих локала изложене Хемингвејеве фотографије, које туристи могу да виде док им конобари нуде кафу и велики број посластица.

Свако место му је давало инспирацију да нешто напише. Једва је поднео селидбу у Торонто где је 1923. са Хедли добио сина Џека, оца каснијих глумица и манекенки Марго и Мјуриел Хемингвеј.

Ернест је Торонто сматрао досадним градом, и вратио се у Париз већ следеће године. Будући да му је каријера тада цветала, удаљио се од Гертруде Стајн, а њихова веза се претворила у литерарну расправу која ће трајати деценијама. Од Хедли се развео 1927. када је сазнала за његову аферу са модном новинарком Паулином Фајфер, с којом се исте године и оженио. Са њом се преселио у Ки Вест на Флориди, и од тада више никад није живео у великом граду.

Написао је више романа и збирки кратких прича, а бавио се и документарном литературом. Женио се четири пута, борио у Првом светском рату, а радио је и као извештач током Шпанског грађанског рата. Ишао је на сафари у Африку, где умало није погинуо у две узастопне авионске несреће. Живео је и на Куби, да би напослетку извршио самоубиство у својој кући, 1961. године.

Хемингвеј је Паризу дао посебни назив, који је ставио као наслов књиге која говори о његовим годинама проведеним у француској престоници - "ако сте имали среће да живите у Паризу као млад човек, онда где год да одете током свог живота, он остаје са вама, јер Париз је покретни празник".

За њега је овај град био и фасцинација, и прибежиште, али и центар најзначајнијих дешавања у уметности. Није, стога, случајно што многи и даље спомињу оно што је важило у златном добу европског либерализма: "да сваки човек има две домовине - ону која му је додељена рођењем, и Француску".

Ослободио "Рицов" бар

Хемингвеј, који је радио као ратни дописник магазина “Колијер“, заједно са америчком Четвртом дивизијом искрцао се на плажу Нормандије. Са пешадијом је ушао у Париз, 25. августа 1944. Захваљујући имену и помоћи америчке војске, успео је да француском генералу Леклерку уручи свој захтев - "да му да довољно људи да ослободе "Рицов" бар". Хемингвеј је са луксузним "Рицом" и његовим баром већ имао специјалну везу, будући да је тамо проводио много времена пре рата.

У дописничкој униформи, наоружан пушком, дошао је да лично ослободи бар, који су 1940. нацисти запленили. Mеnayеr хотела Клод Аузело пришао је Хемингвеју и овај га је питао: "Где су Немци? Дошао сам да ослободим 'Риц'". "Месје", одговорио је, "они су одавно отишли. А ви овде не можете да уђете наоружани". Хемингвеј је оставио пушку и вратио се у бар, где је затражио да му на рачун ставе 51 суви мартини.  

Синиша Ковачевић