Пето допуњено издање романа „Судбине и коментари” Радослава Петковића
Петковићев роман „Судбине и коментари”, написао је својевремено књижевни критичар Тихомир Брајовић, говори о универзалном проблему човекове еманципације или права да “својој судбини”, односно фатуму – овде превасходно историјском – ’каже не’.
Духовито и луцидно приказујући стално обновљиви усуд Историје, Петковићев роман је на известан начин „неисторичан”: замисао о цикличном понављању судбине индивидуа (руски морнарички официр српског порекла Павел Волков, историчар Павле Вуковић, па и сам гроф Ђорђе Бранковић) и заједница у својој основи је „противисторијска”, једнако као и представа о избављењу и бекству из Историје.
Дакле, познато је, Рус српског порекла Павел Волков у доба Наполеонових ратова креће у тајну мисију: да уходи колонизацију Балкана и испита могућност поморског освајања јужног Јадрана. На том путу срешће жену у коју ће се заљубити, упознаће знамените Србе онога времена који се окупљају у Трсту и подржавају српски устанак против Турака, па се његова мисија претвара у нешто сасвим друго и завршава сасвим неочекивано. Век и по касније историчар Павле Вуковић наћи ће се усред немира мађарске револуције и совјетске интервенције у Будимпешти, а његова судбина необично ће наликовати судбини Павела Волкова, као донекле и судбини несрећног српског деспота Ђорђа Бранковића...
У додатку романа који је овенчан Наградом „Меша Селимовић“, Ниновом, Борбином и наградом „Радија Б92“ за роман године, који се први пут објављује у овом издању “Лагуне”, Волков се упознаје са још неким судбинама и тајанственим ликовима, који ће имати прилике да сретну и фаталну госпођу Ризнић...
- Иако сам сматрао да је роман ’Судбина и коментари’ заокружена прича, сусрет са преводиоцима, вечитим стражарима над смислом, натерао ме је на размишљање. Уредница италијанског издања моје књиге пожелела је, како је то у овој земљи уобичајено, да промени наслов. Ређале су се идеје – од сусрета са судбином до песка времена. Моја прва реакција била је типична нервоза човека који је уверен да је његов посао завршен. Ипак, негде ми је искрсла идеја да је могуће наставити ток историје, игре моћи, завођења и преваре. Тако је изронила могућност да Катарина Ризнић још једном постане фатална: не само за једног официра већ и за извесног, “племенитог” Виловског. Историја Европе је и историја знања – зато јунаци врло пажљиво трагају за књигама и откривају их. Надам се да и читаоци желе да се потрази прикључе - рекао је поводом изласка допуњеног издања познатог романа писац Радослав Петковић.
Ђ. П.