Песнику Зорану Костићу уручена Змајева награда Матице српске за 2018. годину

По одлуци жирија, којим је председавао проф. др Јован Делић, песник, драмски писац и преводилац из Бањалуке је најдуговечније и највредније српско поетско признање завредео књигом „Пулсквамперфекта“, објављеном лане под окриљем Књижевне задруге Српског националног савета у Подгорици.

У свом слову о поезији Зорана Костића, члан жирија Змајеве награде Матице српске Ђорђо Сладоје је оценио да се она може, једним делом, читати и као лирски водич кроз историју српског страдања, нарочито у двадесетом веку. У том својеврсном панорамском прегледу општих жртвених и страшних места, истакао је Сладоје, најбоље су и најуверљивије Костићеве песме засноване на личном доживљају, на дубоким дечјим траумама „у којима је крхка и лелујава лирска грађа подупрта и ојачана колективним искуством, односно културним, митским и религијским симболима“.

„Пулсквамперфекта“ је, иначе, испевана претежно у дистисима и катренима. Књига је подељена на три циклуса, односно коморе, али тако да поједини опсесивни мотиви колају из једне у другу комору – кроз дистихе и катрене – као кроз спојене судове. „У релативно широком метричком распону преовлађују деветерци и једанаестерци, подесни за лирску нарацију којој је Костић и одраније склон. Отуда се многе његове песме, посебно оне дуже, дају препричати, навео је Сладоја.

„Готово свака друга Костићева песма говори о злу и насиљу у различитим, често бизарним облицима, о масовном страдању српског народа, али и других народа који се на овом ’педљу копна’ међусобно истребљују – за туђи рачун, углавном. Тако ни босански лонац, у истоименој песми није тек кулинарски појам, већ метафора балканске историје – и свакодневице, нажалост“, указао је Сладоје. „И најновија поезија Зорана Костића прожета је трагичним доживљајем живота и света; ’историјском тугом’ и мучнином од свакодневља. Изразито је присутан осећај поражености, узалудности и самоће, трошности и нестајања... Стога сред мрачних, готово апокалиптичних визија, драгоцени постају хуморни одушци, метафизички пропламсаји и пропланци ведрине из сећања на пределе детињства и завичаја“.

Анализирајући награђену збирку, Сладоја је указао и на то да је Костић могао понеку песму и избацити из овог позамашног рукописа, „поготово оне које се врте у истом тематско-мотивском кругу и сличном ритму, не доприносећи битније вредности књиге“. Неке је песме можда требало и сажети чиме би се, даље ће Сладоје, бар донекле укротила бујична реторика која провали на појединим местима, мада је, признаје, тешко обуздати Костићеву језичку силину која је неупоредива у савременом српском песништву.

„Зоран Костић је руски гласан песник, понекад и прегласан, па би стишанији тон у појединим песмама деловао примереније. А могла се, без по муке, и понека рима дотерати. Али немам намеру, и кад бих могао, да овим овлашним примедбама оспорим вредност Костићеве књиге, него да некако рашчистим пречицу до њеног претежнијег и бољег дела, до оног лирског језгра из којег исијава елементарна, жива језичка и поетска енергија“, закључио је члан жирија Змајеве награде.

Захваљујући се на овом изузетном поетском признању, Зоран Костић је свој оглед посветио управо Јовану Јовановићу Змају, у спомен на којег је 1953. Матица српска и установила Змајеву награду. „Да је песник Змај остао само славуј, да није у своју поезију унео и ангажман, никада не би стекао онај глас који је имао и који има у српској јавности. Тек, и ова награда потврђује остварење један од темељних песникових идеала: целовитост, недељивост и јединство српског књижевног простора. Јер, издавач награђене књиге стихова је Књижевна задруга Српског националног савета из Подгорице, велико признање додељује Матица српска у Новом Саду, а за престижно одличје захвалност стиже од аутора који је књигу писао у Бањалуци“, рекао је Костић, чије стихове је говорио глумац београдског Народног позоришта Небојша Кундачина.   

Свечана седница Матице српске била је, иначе, прилика и за својеврсну рекапитулацију онога што је лане обележило рад ове институције, па је тако њен председник проф. др Драган Станић оценио да је 2018. у том смислу била изузетно богата и успешна, испуњена многим активностима усмереним ка што потпунијој реализацији Матичиног програма рада. По његовим речима, решене су многе недаће, пре свега финансијске, а са појачаним начином финансирања знатно је унапређено више важних сегмената свеукупног деловања Матице српске. У том погледу је посебно истакао добру сарадњу са републичком влашћу, пре свега са министарствима културе и науке, затим са Покрајинском владом и ресорним секретаријатима за науку и за културу, као и са Градском управом, а посебно је истакао подршку председника Републике Србије Александра Вучића, пре свега, Матичиним енциклопедијско-лексикографским пословима.

„Захваљујући томе успели смо да на нов начин убрзамо израду капиталних пројеката, као што су Српска енциклопедија, Српски биографски речник, Лаксикон писаца српске књижевности, вишетомни Речник српскога језика, историјски Речник српскога језика 12-18. века, Речник славеносрпског језика и др. Успели смо исто тако да обавимо и грађевинску ревитализацију и обнову оног дела наше зграде у којој се одвија рад Српске енциклопедије и Издавачког центра Матице српске, а пре недељу дана је прва фаза тих радова окончана. Сада нам предстоји почетак сличних послова на обнови Свечане сале, Сале за седнице, Салона и канцеларија на првом спрату, а то су све просторије које нису обнављане већ готово пола века“, навео је проф. др Драган Станић.     

Он је на крају оценио да су све Матичине институције, Библиотека, Галерија и Издавачки центар, радиле су веома добро, те да је међусобна сарадња била узорна у сваком погледу. Такође је истакао и добру медијску видљивост Матице српске, што захваљујући посебној, месечној емисији о МС и њеним установама на РТВ, као и доброј сарадњи са штампаним медијима, при чему је апострофирао и лист Дневник, те чињеници да се сви Матичини програми могу пратити на сајту МС и на Јутјуб каналу. „А на крају овог свођења рачуна, као нека врста завршне посластице, треба да истакнемо да смо у веома успешној 2018. години добили и изузетно лепо и за нас обавезујуће признање Српске православне цркве: Орден Светога Саве И степена“, зкључио је председник Матице српске.

Традиционална беседа, која је неизоставни део Свечане седнице Матице српске, овога је пута била посвећена великом јубилеју Српске православне цркве, обележавању осам векова аутокефалности, о чијем је значају за СПЦ али и целокупну српску духовност, говорио епископ бачки Иринеј. „Та 1219, када је Свети Сава издејствовао, на потпуно легалан и канонски начин, а изнад свега на хришћански и људски начин, у духу љубави и јединства у православној цркви, аутокефалију, односно самосталност СПЦ, представља вододелницу у нашој историји. Јер плодови и утицај тог догађаја и свега што је он произвео обележавају свеколику нашу историју за последњих осам векова, и то у свим областима живота, науке, културе, духовности, идентитета, државности, све до, на крају крајева, и самог историјског бића и опстанка нашег народа“, поручио је владика Иринеј, који је значајан део своје беседе посветио и актуелним питањима аутокефалности.

М. Стајић