Онлајн трибина о Хандкеу у Народној библиотеци
БЕОГРАД: Народна библиотека Србије (НБС) и Удружење књижевних преводилаца организовали су у четвртак увече прву у серији трибина под називом "Хандке у Србији", али без публике, те је дебата могла да се прати онлајн у директном преносу путем друствених мрежа.
На трибини о аустријском писцу Петеру Хандкеу, добитнику Нобелове награде за књижевност 2019. године, говорили су - публициста икњижевни теоретичар Милена Ђорђијевић, познати књижевник и колумниста Мухарем Баздуљ, новинар и публициста Небојша Грујичић, док је модератор био Владимир Д. Јанковић, књижевни преводилац.
Питање Милену Ђорђевић било је које које су књижевне преокупације Хандкеа, чиме се он бави у својим романима, есејима, читавом опусу?
"Размишљала сам шта је то у његовом делу што га данас чини актуелним и посебно је занимљиво што је он пролазио кроз доста различитих фаза, које не можемо да све дефинишемо ни обухватимо", казала је Ђорђевић и додала да је недавно поново прочитала његов роман "Голманов страх од пенала" (1970), који је сада сада другачије доживела, него пре 15, 20 година када је први пут читала.
Модератор је истакао да у Србији постоје велики љубитељи прилично контраверзног аутора "Елементарних честица" или "Покоравања" - Мишела Уелбека, које је назвао "уелбековцима", да има и доста оних који прате Дена Брауна и његове бестселер романе који су и екранизовани, а које зове "ден брауновцима" и запитао се постоје ли у Србији и "хандкеовци".
Мухарем Баздуљ сматра да се морају поменути и тзв. "бернхардовци", односно љубитељи романописца, драмског писца, есејисте Томаса Бернхарда.
"Писца Бернхарда је још и пријатно имитирати, док Хандкеа није никако, рекао бих да је он као црна рупа која прети да, ако утиче на неког писца, да ће да га увуче у своју орбиту и да нико онда не жели да буде епигон и плагијатор", анализирао је Баздуљ.
Присетио се какве су све реакције биле када је Хандке добио Нобелову награду и тада су, како је навео, чак неки причали како га поштују, али да им је досадан.
"А шта значи бити досадан, да ли је то одбацивање идеје књижевности какву има један Ден Браун, када се очекује да има заплета на свакој страници, као "саспенс" (напетост) на филму, а код Хандкеа саспенс долази из језика", приметио је Баздуљ.
Присетио се да је Данило Киш својевремено причао шта му значе Набоков и Борхес, и он је рекао да њих везује лирски аспект промашеног песника, и са тим у вези, код Хандкеа је управо тај лирски аспект веома важан.
Хандке је у Србији и хваљен и нападан много више него у целом свету, подсетио је модератор Јанковић, док је Грујићић истакао да је Хандке причао да га у Србији воле, али да га нико не чита.
"Сама Нобелова награда за њега је као Рошархова мрља која говори више о онима који доносе судове, него о самом Хандкеу", објаснио је Грујичић додајући: да многи који су о њему доносили неки суд заправо га нису никада читали.
У дебати од готово пуних сат времена четири саговорника анализирала су књижевну каријеру која и даље траје, иако је Хандке напунио 77 година.
Сви су се сложили да је невероватно да он и даље ствара, упоредивши га с Достојевским који је умро са 60 година, а негде у тој години и Лав Толстој је већ био на крају снаге и, како су навели, није више ни писао у тој последњој фази стваралаштва.
План је, иначе, да у децембру изађе зборник посвећен књижевном опусу и личности Петера Хандкеа, који ће бити представљен у Народној библиотеци Србије.