Од Венцловића до Андрића у новом двоброју Летописа Матице српске
НОВИ САД: Изашао је нови, јануарско-фебруарски двоброј Летописа Матице српске, који отвара стална рубрика поезије и прозе у којој су објављени прилози: Саше Радојчића, Бећира Вуковића, Милана Тодорова, Емсуре Хамзић, Миодрага Раичевића, Владана Матића, Драгана Јаковљевића, Зорана Вучића, Саше Нишавића, Горана Ибрајтера, Рената Вујаковића, актуелног нобеловца Абдулразака Гурне и руског писца Германа Садулајева.
У Рубрици „Есеји” је текст Драгана Симеуновића о Гаврилу Стефановићу Венцловићу, који наводи да се међу раним српским нововековним просветитељима у првој половини 18. века он издвојио својим импресивним делом и оригиналним ангажманом. Делао је у узбудљивом и тешком времену за српски народ као реформатор правописа и као харизматични пропагатор употребе народног језика стварајући на ћирилици дела која су први пут у нашој историји написана „за сељане и просте људе”. Милена Давидовић се бавила феноменом игре у дебитантском роману „Сатантанго“ савременог мађарског писца Ласла Краснахоркаија. Текст Исидоре Ане Стамболић посвећен је поетском стваралаштву Поп Душана Ђурђева и његовој збирци сонета „Повратак у Лазарет“.
У рубрици „Сведочанства” Летопис доноси реч захвалности Ивана Негришорца приликом уручења награде „Алекса Шантић“ коју је добио у октобру прошле године у Мостару. Шантића представља као песника који је, као ретко ко у српској књижевности, успео природност и једноставност казивања да уздигне до највиших висина естетског идеала. Има нечег дирљивог и нежног, узбудљивог и изазовног, тужног и оптимистичког, заносног и елегичног, визионарног и посвећеничког у песничком сведочењу Алексе Шантића, наводи Негришорац. Текст Јована Делића посвећен је професору и теоретичару књижевности Иви Тартаљи (1930-2020). Симо Ћирковић доноси енциклопедијску слику окупацијског Београда од 1941. до 1944. бавећи се делом Иве Андрића насталом у том периоду који се тада склонио, маниром врхунског дипломате, у списатељску осаму. Није улазио у сувишне контакте. Само је реткима дозвољавао да додирну фасаде његовог интимитета. Ово је одмерени енциклопедијски ноктурно о људима, који су личним и дипломатско-политичким релацијама били у додиру с Андрићем, неодгонетнутом фигуром једне, и данас загонетне епохе, и чија је појава – трајна „зубља у дну ноћи”, наводи Ћирковић.
Рубрика „Поводи” посвећена је Марији Јањиони (1926-2020) историчарки и теоретичарки пољске књижевности у доба романтизма, културе и идеја 19. и 20. века, која је била члан Пољске академије наука и Пољске академије уметности. Летопис доноси њен есеј „Богиња слободе” који је на српски превела Бисерка Рајчић, ауторка и биографског текста о Марији Јањиони. Бавила се и пољском културом, историјом, филозофијом, расизмом, антисемизитмом, хомофобијом, мизогинијом. Стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а у овом броју текстове потписују: Љиљана Пешикан Љуштановић, Тихомир Петровић, Јелена Марићевић Балаћ, Никола Живановић, Луна Градиншћак, Александра Пауновић, Снежана Кесић, Растко Лончар и Иван Исаиловић.
У рубрици „Из света” Предраг Шапоња прати актуелна дешавања на светској књижевној и културној сцени.
Иначе, није згорег подсетити на то да је часопис доступан и у електронској форми.
Н. Попов
