Николи Вујчићу уручена Виталова награда
БЕОГРАД: Песнику Николи Вујчићу уручена је данас у ресторану "Три шешира" у Скадарлији, награда "Златни сунцокрет" (познатија као Виталова награда) за збирку песама "Скривености" у издању Културног центра Новог Сада.
Вујчић, 21. лауреат награде "Златни сунцокрет", тек је пети песник који је добио то признање компаније "Витал" из Врбаса, а председник жирија Владимир Гвозден рекао је да су приликом одлуцивања имали у виду да песници најбоље чувају језик о чијој угрожености се доста говори у последње време.
Поред Гвоздена, о награди су одлучивали и Драган Јовановић Данилов и Никола Страјнић, који су у образложењу оценили да се Вујчић у песничкој збирци "Скривености" "доказује као спретан трагалац за правом речи унутар савремене инфлације говора, да је његова поезија сведена и прецизна, те да он трага за истинском супстанцом језика, која преостаје кад одбацимо вишак говора који се ослобађа поводом животних тема".
Вујчић се у свом говору захвалности осврнуо на значај поезије и њено место у "нашем свету хаоса".
"Песма је остала као у некој танкој опни која је чини тако близу и тако далеком, као огледало у коме се одражава наша стварност којом се храни, али која би могла за час да је удави. Песма настаје и траје на тој ивици, на шавовима видљивог и невидљивог, изрецивог и неизрецивог у жељи да се нешто додирне и сачува", рекао је он.
Вујчић је приметио да је савремени песник као никад до сада прогнан у самога себе, у свој свет, у коме се усамљеност размножава и која је данас редовно стање, али може се сматрати пожељном јер је пуна креативне стрепње.
"Шта је писање него смрзавање света, нашег и туђег, оног у нама и оног око нас, малих ствари, светова и њихових космогонија. Писање је скуп појединачних искустава. Како у напрезању свих чула која нас воде у мноштво светова, у њихова спознавања и замагљене просторе, издвојити речи које ће творити песму? Како извући оно што називамо песмом? Путеви песама су различити и врло тајновити", истакао је лауреат Виталове награде.
Песник, сматра Вујчић, увек пева из доживљеног, што се у њему концентрисало и што жели поново да изађе на површину кроз стихове, не знајући да ће песма бити боља ако су импулси садашњости јаки и ако су сензације које доживљавамо упечатљивије.
"Некад песма настане из ситнице, погледа или једне речи. Моје песме настају из знакова које је време утиснуло као ожиљке, оне су збир личних детаља из свакодневног живота или сећања на прошло време. У мојим песмама нема технолизоване стварности, нема ни експлицитне друштвео-политичке стварности, ни великих догађаја који нас засипају и заробљавају. Оне певају о ситницама, основним људским осећањима кроз које се све те крупне ствари преламају. Желим да кажем и оно што други можда другачије осећају, а можда и не виде", објаснио је он.
Вујчић наглашава да се све мења, али човеков унутрашњи свет није промењен кроз векове."Љубав, бол, смрт, срећа, осећања која нас чине живим бићама, иста су. У тим осећанима увек постоји простор за писање", рекао је он.
Лаурет сматра да ако песник не може да мења свет, треба да сведочи о његовим променама."На том трагу су настале моје песме окупљене у књизи ''Skrivеnosti''", рекао је Вујчић.
Он је у изјави медијима пре уручења награде, рекао да је Виталова награда њему, признање и поезији и указивање на поезију која је данас мало потиснута, а која је бољи део наше савремене књижевности.
"Време у коме живимо је време потпуне брзине. Читао сам да се предлаже да се на све факултете уведе српски језик. То довољно говори да су језик и речи запостављени. Речи се код нас више не употребљавају као некада. Оне сада иду у своје скраћенице, потиснута значења, све се свело на рогобатност. Зато ме занима шта реч значи, а речи нема ни писања ни поезије", рекао је Вујчић.
Чланови жирија Данилов и Страјнић такође су говорили о значају поезије као "можда највиталнијег сегмента српске књижевности данас" и онога што "враћа светлост сунцу и чини га бржим и светлијим" и указали из свог угла на вредност Вујчићеве збирке песама.