Књиге које (ни)је прекрила прашина: Деца поноћи
Метеорски успех Салмана Рушдија почео је његовим вероватно најуспешнијим (читај: најквалитетнијим) романом “Деца поноћи” који је први пут објављен 1981, на енглеском, наравно.
Пут за (светски) успех већ му је на неки начин трасирао тада невероватно добро прихваћен бестселер “Сто година самоће”, који је дошао из једне друге културе која је лансирала синтагму “магијски реализам”, па није чудо што је тада Рушди стекао надимак: индијски Маркес. За већину хиспаноамеричких писаца везивао се тада појам “прогнани писци”, а и Рушдијева животна и књижевна прича била је слична, јер добар део живота провео је Британији, школован у Рагбију и Kеmbriyu.
Није било чудно што се у “Деци поноћи” осећао утицај европске културе, Стерна (Салем Синај је приповедач, у првом лицу, и треба му подоста година да стигне до сопственог рођења, баш као и Тристраму Шендију) или Раблеа: апсурдно-гротескно приповедање, неприкривени, (по)некад и пријатно сирови хумор. Постоји, чак, и компонента блискости о којој је проговорио и сам Маркес: “Рушдијева дела, као и моја, примљена су иностранству као фантастика, а у својим матичним земљама као потпуна реалистичка књижевност”...
Чаробна трансформација историје Индије (и Пакистана) у повести о јунаку са парапсихолошким моћима који сам јесте историја, односно историја Индије и Пакистана, а јунак варира хиљаду и један пут, у исто време и Шехерезада и Бахтијар.
Било је очигледно и да је Рушди, као и сваки “савремен, добар Индијац”, одгајан на медију филма. Сцена у којој јунакова мајка, Амина Синај, захваљујући сатанском (!) Салемовом љуљању на дрвеном коњићу добија новац кладећи се на коњским тркама директно је “скинута” из једног америчког филма, а у роману се, уосталом, смењују и преплићу кадрови из многих филмова (многих) кинематографија света.
Треба обратити пажњу и на мешање Падме (Салемова љубавница којој и прича причу) у сам ток приповедања; њене “баналне” интервенције омогућавају праћење времена-тока настајања повести што је сјајна деструкција у којој Падма, привидно, преузима улогу Бахтијара.
Рушди је тако сузио простор у коме се дешава радња, јер простор је сам приповедач, Салем, заправо нова Шехерезада која постаје и врт (Индија, Пакистан) у коме се све збива.
Не треба заборавити: магична реалност једног приповедача тако је постала простор (не)досањаног сна (нове) Индије: Салем је био нужан да би се стварност преточила у тај сан.
Бар за нас, Европљане.
Ђорђе Писарев