Ђорђо Сладоје, песник: Поезија је бољи део наше књижевности

„У готово свим његовим песничким књигама предочена је мера наше беспомоћности у земаљском сумраку, али и поетско-поетички кристализован сијајући и дозивајући глас Божји, односно подсећање на живи источник и живу школу молитве”. Добитник је низа угледних књижевних признања, попут Змајеве награде, Жичке хрисовуље, Јефиминијог веза...

Сладоју је недавно у манастиру Крушедол уручена и награда „Деспотица мати Ангелина“, коју Епархија сремска и Радио-телевизија Војводине, уз подршку Матице српске, додељују за „допринос лепоти и достојанству живота додељују”. По песниковим речима, ова награда није важна само лауреату и онима који је додељују, већ је њен значај много шири, зато што подсећа на једну изузетну жену, врло образовану, која се на простору Фрушке горе посветила великом духовном подвигу, при томе носећи терет презимена Бранковић, које је управо песма проказала.

Преподобна Ангелина Бранковић, православна Албанка која је преко Италије дошла у Срем с моштима мужа Стефана и мноштвом књига, међу којима је била и чувена „Лествица” славног синајског игумана Јована, подстицала је уметничко стваралаштво сваке врсте, књижевно, музичко, ликовно, односно фрескосликарство и иконописање... све у намери да се сачува духовни, културни, национални континуитет српског народа који је по отоманском освајању остао без своје државе. И након пет векова остала је симбол духовне снаге и лепоте и пример жртвовања за опште добро, на начин који је данас готово незамислив, наводи Ђорђо Сладоје.

Када је реч о том националном континуитету, може ли се, на темељу превладавајућих трендова у српској поезији последњих деценија, говорити о томе да смо „много више изгубили напуштајући себе него што смо добили одевајући се у туђе одежде”?

Исто као што постоји духовна вертикала коју су сремски Бранковићи покушавали да одрже у условима када српске државе заправо није било, тако постоји и та унутрашња, мада често прекидана, вертикала и у књижевности, с тим што је од историјских, идеолошких, политичких, културних околности... зависило хоће ли она бити скривена, затомљена, или ће се на њој инсистирати. То је најбоље показао Миодраг Павловић својом Антологијом српског песништва, због које је својевремено био гадно нападан. Дакле, вертикала постоји, и иде од средњовековне књижевности, преко народне поезије и Његоша - као врхунца наше епике и човека који је отворио ново доба - затим наших романтичара, модерниста, до дана данашњег. Само је питање колико смо ми у стању да ту вертикалу видимо и на њу се ослањамо.

Само лане је објављено више од 300 песничких књига, али се ипак стиче утисак да се поезија никад није мање читала но данас.

Увек се објављивало више песничких књига него романа. Али тај број наслова јесте у обрнутој сразмери са пажњом која се поклања поезији, иако је поезија, и то већ дуже, одговорно тврдим, бољи део наше књижевности. Не знам из којих је разлога поетска реч скрајнута, као да је неко донео декрет и наредио: немојте читати поезију, немојте куповати песничке књиге, књижарима – немојте их продавати, новинарима – немојте на поете трошити речи... А толико је оних са изворном потребом да се песнички обраћају свету. И коме је дато да пише, он ће писати па макар објављивао на зидним новинама. Но, с друге стране, заиста јесте направљена збрка код тзв. обичног читаоца  шта је то што је вредно и чему би требало поклонити пажњу. Јер, велики је број књига које су извикане, које су имале сву силу промоција, приказа, а трајале су једну сезону и од њих није остало ништа.

Чињеница је и да већ деценијама нисмо могли прочитати негативну критику неке песме, збирке, поетског избора, антологије...

Мислим да је од тога што практично нема негативне критике заправо већа штета то што се пишу позитивне критике о лошим књигама. Ипак, морамо бити свесни чињенице да је потпуно другачија улога критичара данашњег и оног из времена, рецимо, Јована Скерлића. Књижевна критика данас у потпуности дели судбину књижевности и књиге уопште. Очигледна је, наиме, тенденција да се књига, као кључни елемент наше културе, потисне, а да је замене други садржаји кориснији тој некој новој културној парадигми. Е сад, у таквим околностима се најпре поставља питање колико уопште има смисла писати о књигама или књижевним часописима који једва излазе, и то у симболичним тиражима, и које чита узак круг људи, углавном родбина оног ко пише или родбина оног о коме се пише. Да ли би у таквим околностима нека негативна китика - а разлога за такву критику има мноштво - нешто битно променила? Сумњам. Јер, критичар објективно може да из мноштва ствари о којима би требало писати негативно изабере, рецимо, једну књигу или један часопис, па ће се у перцепцији песничке средине та критика онда практично свести на лични анимозитет. Када би се ствари могле другачије поставити и уредити, од објављивања па надаље, онда би и негативна књижевна критика имала смисла, напросто да скрене пажњу и да направи некакву вредносну хијерархију. Овако...

А да ли унутар круга људи који су већ годинама у свету поезије и развили су јасан критички суд постоји бар пријатељска размена мишљења, расправа..?

Не. Наша младост је прошла у тим причама. Али сад... Овај наш разговор је, рецимо, један од озбиљнијих разговора о поезији које сам водио у последње време. Дакле, не. Јер таква врста разговора је врло ризична. Ако искрено кажете шта мисите о поезији некога ко вам је пријатељ, ризикујете да изгубите прјатеља. Истина, када ме неко пита, ја углавном кажем оно што мислим, овако или онако. Срећом, ретко ме ко пита. У ствари, таква врста дијалога била би, и јесте, драгоцена за младе људе. Али не знам да ли млади песници разговарају о својој поезији, размењују ли сугестије, макар мејловима, порукама... За нас старије је, бојим се, већ касно. Ја сам већ огуглао и на похвале и на покуде. Чак и када је онај ко вам нешто сугерише у праву, тешко је у овим годинама нешто битније променити. Уосталом, ако са шездесет лета не знате своје могућности, своје лимите и мане, бадава вам све.

А препознаје ли песник своје мане?

О, па то је тема стара колико и поезија. Рецимо, могу други да причају шта хоће, ја знам када сам написао добру песму, заправо песму по својој мери. Знам по енергији коју сам у њу уложио, када у њој постоји духовна снага, када се језик отворио све је уобличено на прави начин. А песничке мане... их, када би се мане могле тек тако исправљати, од карактерних до стваралачких, па где би нам крај био.

Када сте помињали младе песнике, утисак је да у српској поезији још увек главну реч води генерација којо се још сећа Трибине младих?

То што главну реч у српском песништву води нека средња или старија генерација, док они млађи још увек трагају за својим простором, последица је чињенице да је растурана књижевна сцена, културна уопште. Те наше генерације су имале снажне поетске узоре, биле су окружене поетском атмосфером, постојала је акустика песничког простора. Другачије су тада функционисале и издавачке куће, књижевни часописи, књижевна критика... И у друштву је постојала средња класа, која се занимала за културу, а која је у међувремену растурена и још приде затрпана страшним стварима које јој се нуде са малих екрана. И због тога млади данас тешко долазе до гласа. А треба имати у виду и то да је савремена технологија прилично пореметила перцепцију. При томе ту не мислим на питање да ли ће класична књига опстати или ће је потпуно заменити електронска издања – већ је главни проблем у томе што се перцепција поезије, књижевности уопште, темељи на доживљају и способности да се тај доживљај у језику артикулише. А ми сад имамо збрку и у језику. Тако да је заиста тешко данас стећи глас, афирмацију како си је могао стећи пре тридесет или четрдесет година када објавиш песму у Књижевним новинама или Летопису Матице српске.

Дакле, тешко је данас бити песник?

Генерално не постоји више нешто што се зове положај уметника у друштву. Књижевна и уопште уметничке асоцијације у том погледу данас имају снагу голубара или филателиста. С друге стране, као што је увек било, и данас имате групу писаца која је ближе ватри, ближе власти, па они више и могу да ураде на сопственој афирмацији. Али све то нема везе са тим како ко пише. Мислим да је то у Божјим ингеренцијама, тај дар се даје одозго и само је на песницима да узврате то уздарје. А то, тврдим, српски песници у дугом периоду приљежно чине.

М. Стајић