Đorđo Sladoje, pesnik: Poezija je bolji deo naše književnosti

„U gotovo svim njegovim pesničkim knjigama predočena je mera naše bespomoćnosti u zemaljskom sumraku, ali i poetsko-poetički kristalizovan sijajući i dozivajući glas Božji, odnosno podsećanje na živi istočnik i živu školu molitve”. Dobitnik je niza uglednih književnih priznanja, poput Zmajeve nagrade, Žičke hrisovulje, Jefiminijog veza...

Sladoju je nedavno u manastiru Krušedol uručena i nagrada „Despotica mati Angelina“, koju Eparhija sremska i Radio-televizija Vojvodine, uz podršku Matice srpske, dodeljuju za „doprinos lepoti i dostojanstvu života dodeljuju”. Po pesnikovim rečima, ova nagrada nije važna samo laureatu i onima koji je dodeljuju, već je njen značaj mnogo širi, zato što podseća na jednu izuzetnu ženu, vrlo obrazovanu, koja se na prostoru Fruške gore posvetila velikom duhovnom podvigu, pri tome noseći teret prezimena Branković, koje je upravo pesma prokazala.

Prepodobna Angelina Branković, pravoslavna Albanka koja je preko Italije došla u Srem s moštima muža Stefana i mnoštvom knjiga, među kojima je bila i čuvena „Lestvica” slavnog sinajskog igumana Jovana, podsticala je umetničko stvaralaštvo svake vrste, književno, muzičko, likovno, odnosno freskoslikarstvo i ikonopisanje... sve u nameri da se sačuva duhovni, kulturni, nacionalni kontinuitet srpskog naroda koji je po otomanskom osvajanju ostao bez svoje države. I nakon pet vekova ostala je simbol duhovne snage i lepote i primer žrtvovanja za opšte dobro, na način koji je danas gotovo nezamisliv, navodi Đorđo Sladoje.

Kada je reč o tom nacionalnom kontinuitetu, može li se, na temelju prevladavajućih trendova u srpskoj poeziji poslednjih decenija, govoriti o tome da smo „mnogo više izgubili napuštajući sebe nego što smo dobili odevajući se u tuđe odežde”?

Isto kao što postoji duhovna vertikala koju su sremski Brankovići pokušavali da održe u uslovima kada srpske države zapravo nije bilo, tako postoji i ta unutrašnja, mada često prekidana, vertikala i u književnosti, s tim što je od istorijskih, ideoloških, političkih, kulturnih okolnosti... zavisilo hoće li ona biti skrivena, zatomljena, ili će se na njoj insistirati. To je najbolje pokazao Miodrag Pavlović svojom Antologijom srpskog pesništva, zbog koje je svojevremeno bio gadno napadan. Dakle, vertikala postoji, i ide od srednjovekovne književnosti, preko narodne poezije i Njegoša - kao vrhunca naše epike i čoveka koji je otvorio novo doba - zatim naših romantičara, modernista, do dana današnjeg. Samo je pitanje koliko smo mi u stanju da tu vertikalu vidimo i na nju se oslanjamo.

Samo lane je objavljeno više od 300 pesničkih knjiga, ali se ipak stiče utisak da se poezija nikad nije manje čitala no danas.

Uvek se objavljivalo više pesničkih knjiga nego romana. Ali taj broj naslova jeste u obrnutoj srazmeri sa pažnjom koja se poklanja poeziji, iako je poezija, i to već duže, odgovorno tvrdim, bolji deo naše književnosti. Ne znam iz kojih je razloga poetska reč skrajnuta, kao da je neko doneo dekret i naredio: nemojte čitati poeziju, nemojte kupovati pesničke knjige, knjižarima – nemojte ih prodavati, novinarima – nemojte na poete trošiti reči... A toliko je onih sa izvornom potrebom da se pesnički obraćaju svetu. I kome je dato da piše, on će pisati pa makar objavljivao na zidnim novinama. No, s druge strane, zaista jeste napravljena zbrka kod tzv. običnog čitaoca  šta je to što je vredno i čemu bi trebalo pokloniti pažnju. Jer, veliki je broj knjiga koje su izvikane, koje su imale svu silu promocija, prikaza, a trajale su jednu sezonu i od njih nije ostalo ništa.

Činjenica je i da već decenijama nismo mogli pročitati negativnu kritiku neke pesme, zbirke, poetskog izbora, antologije...

Mislim da je od toga što praktično nema negativne kritike zapravo veća šteta to što se pišu pozitivne kritike o lošim knjigama. Ipak, moramo biti svesni činjenice da je potpuno drugačija uloga kritičara današnjeg i onog iz vremena, recimo, Jovana Skerlića. Književna kritika danas u potpunosti deli sudbinu književnosti i knjige uopšte. Očigledna je, naime, tendencija da se knjiga, kao ključni element naše kulture, potisne, a da je zamene drugi sadržaji korisniji toj nekoj novoj kulturnoj paradigmi. E sad, u takvim okolnostima se najpre postavlja pitanje koliko uopšte ima smisla pisati o knjigama ili književnim časopisima koji jedva izlaze, i to u simboličnim tiražima, i koje čita uzak krug ljudi, uglavnom rodbina onog ko piše ili rodbina onog o kome se piše. Da li bi u takvim okolnostima neka negativna kitika - a razloga za takvu kritiku ima mnoštvo - nešto bitno promenila? Sumnjam. Jer, kritičar objektivno može da iz mnoštva stvari o kojima bi trebalo pisati negativno izabere, recimo, jednu knjigu ili jedan časopis, pa će se u percepciji pesničke sredine ta kritika onda praktično svesti na lični animozitet. Kada bi se stvari mogle drugačije postaviti i urediti, od objavljivanja pa nadalje, onda bi i negativna književna kritika imala smisla, naprosto da skrene pažnju i da napravi nekakvu vrednosnu hijerarhiju. Ovako...

A da li unutar kruga ljudi koji su već godinama u svetu poezije i razvili su jasan kritički sud postoji bar prijateljska razmena mišljenja, rasprava..?

Ne. Naša mladost je prošla u tim pričama. Ali sad... Ovaj naš razgovor je, recimo, jedan od ozbiljnijih razgovora o poeziji koje sam vodio u poslednje vreme. Dakle, ne. Jer takva vrsta razgovora je vrlo rizična. Ako iskreno kažete šta misite o poeziji nekoga ko vam je prijatelj, rizikujete da izgubite prjatelja. Istina, kada me neko pita, ja uglavnom kažem ono što mislim, ovako ili onako. Srećom, retko me ko pita. U stvari, takva vrsta dijaloga bila bi, i jeste, dragocena za mlade ljude. Ali ne znam da li mladi pesnici razgovaraju o svojoj poeziji, razmenjuju li sugestije, makar mejlovima, porukama... Za nas starije je, bojim se, već kasno. Ja sam već oguglao i na pohvale i na pokude. Čak i kada je onaj ko vam nešto sugeriše u pravu, teško je u ovim godinama nešto bitnije promeniti. Uostalom, ako sa šezdeset leta ne znate svoje mogućnosti, svoje limite i mane, badava vam sve.

A prepoznaje li pesnik svoje mane?

O, pa to je tema stara koliko i poezija. Recimo, mogu drugi da pričaju šta hoće, ja znam kada sam napisao dobru pesmu, zapravo pesmu po svojoj meri. Znam po energiji koju sam u nju uložio, kada u njoj postoji duhovna snaga, kada se jezik otvorio sve je uobličeno na pravi način. A pesničke mane... ih, kada bi se mane mogle tek tako ispravljati, od karakternih do stvaralačkih, pa gde bi nam kraj bio.

Kada ste pominjali mlade pesnike, utisak je da u srpskoj poeziji još uvek glavnu reč vodi generacija kojo se još seća Tribine mladih?

To što glavnu reč u srpskom pesništvu vodi neka srednja ili starija generacija, dok oni mlađi još uvek tragaju za svojim prostorom, posledica je činjenice da je rasturana književna scena, kulturna uopšte. Te naše generacije su imale snažne poetske uzore, bile su okružene poetskom atmosferom, postojala je akustika pesničkog prostora. Drugačije su tada funkcionisale i izdavačke kuće, književni časopisi, književna kritika... I u društvu je postojala srednja klasa, koja se zanimala za kulturu, a koja je u međuvremenu rasturena i još pride zatrpana strašnim stvarima koje joj se nude sa malih ekrana. I zbog toga mladi danas teško dolaze do glasa. A treba imati u vidu i to da je savremena tehnologija prilično poremetila percepciju. Pri tome tu ne mislim na pitanje da li će klasična knjiga opstati ili će je potpuno zameniti elektronska izdanja – već je glavni problem u tome što se percepcija poezije, književnosti uopšte, temelji na doživljaju i sposobnosti da se taj doživljaj u jeziku artikuliše. A mi sad imamo zbrku i u jeziku. Tako da je zaista teško danas steći glas, afirmaciju kako si je mogao steći pre trideset ili četrdeset godina kada objaviš pesmu u Književnim novinama ili Letopisu Matice srpske.

Dakle, teško je danas biti pesnik?

Generalno ne postoji više nešto što se zove položaj umetnika u društvu. Književna i uopšte umetničke asocijacije u tom pogledu danas imaju snagu golubara ili filatelista. S druge strane, kao što je uvek bilo, i danas imate grupu pisaca koja je bliže vatri, bliže vlasti, pa oni više i mogu da urade na sopstvenoj afirmaciji. Ali sve to nema veze sa tim kako ko piše. Mislim da je to u Božjim ingerencijama, taj dar se daje odozgo i samo je na pesnicima da uzvrate to uzdarje. A to, tvrdim, srpski pesnici u dugom periodu prilježno čine.

M. Stajić