DNEVNIKOVA KNJIGA Haruki Murakami „Ubistvo Komtura“

Haruki Murakami (1949) je jedan od najpoznatijih i najuticajnijih japanskih pisaca, izuzetno popularan i kod kuće, i u celom svetu. Zapravo, u ovom trenutku, dovoljno je etabliran da je 2018. glatko odbio alternativnu Nobelovu nagradu, očekujući, prilično opravdano, da će dobiti pravu u nekoj od narednih godina. Murakami je naročito prepoznatiljiv po svom specifičnom stilu za koji bi se moglo reći da kombinuje najbolje od zapada (na tragovima Kafke, Dostojevskog, i drugih pisaca), i japanske književnosti (njegov stil je blizak klasičnom japanskom romanu ali i bajkovitom pripovedanju Ueda Akinarija i drugih tradicionalnih japanskih pripovedača).

Murakami je vešt u stvaranju čudnih atmosfera, uspevajući da u isto vreme oslika preciznu sliku modernog društva (otuđenost i usamljenost u modernom Japanu), i da je poveže sa nadrealističnim i često somnabulnim scenama u duhu magijskog realizma. 

„Ubistvo Komtura“ je knjiga koja prati godine samoće i introspekcije japanskog slikara portretiste kog je iznenada ostavila supruga. Glavni lik se povlači u usamljenu kuću koja je nekada pripadala poznatom japanskom slikaru Tomohiku Amadi, i odatle pokušava da sastavi krhotine svog života preispitujući sve ono što je do tada radio.

Slično kao i u „Kafki na obali“, „Ubistvo kommtura“ je dobilo naslov po ubedljivoj mistifikaciji nepostojećeg umetničkog dela. Kao što u „Kafki“ istoimena pesma boji atmosferu knjige tako ubedljivo kao da ju je zaista moguće čuti na stranicama knjige, tako se u srcu ove priče nalazi misterija vezana za čudnu Amadinu sliku pronađenu na tavanu, koja prikazuje scenu ubistva iz Mocartove opere „Don Đovani“.

Murakami uspeva u tome da prevede jezik jedne umetnosti u drugu, konstruišući u svom tekstu neobične sinestetične slike. Tako na primer tumačenje slika i umetničkog puta Tomohika Amade, nepoznatog prethodnog vlasnika kuće „koji slika prazninama“, postaje jedna od opsesija glavnog lika, koji u tragovima prisustva nepoznatog čoveka pokušava da dešifruje nešto što će mu otključati i smisao u sopstvenom životnom putu i odnosu prema slikanju. Ispovest mlađeg muškarca na pragu sredovečnog doba zvuči gotovo dirljivo ubedljivo: u Murakamijevom stilu, u fingiranom glasu glavnog junaka jasna je njegova nesigurnost i zbunjenost i potreba da nervozno ponavlja tvrdnje i da se vraća nekim idejama, kao da će u ponavljajnju promaći sigurnost. 

Po svom običaju, Murakami roman oblikuje kao neobičnu misteriju koja vuče da se dalje čita jer je teško pogoditi u kom pravcu će se razviti, do teme mere da je nemoguće pretpostaviti da li će rasplet uključivati fantastične elemente ili je ovo jedan od njegovih retkih romana koji su bazirani u stvarnosti.     

Nastasja Pisarev