DNEVNIKOVA KNJIGA Albahari, Ognjanović: Lažne bajke

„Lažne bajke“ je zbirka pripovetki u stilu bajki koje su zajednički pisali David Albahari i Mirjana Ognjanović. Svaku od četrnaest „pseudobajki“ prati ilustracija Slavka Krunića.

David Albahari (1948) je jedan od najznačajnijih domaćih savremenih književnika, dobitnik Ninove nagrade („Mamac“ 1998), i brojnih drugih. Od 1994. živi i radi u Kanadi, ali i dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Mirjana Ognjanović (1959) je jedna od naših najaktivnijih prevoditeljki sa italijanskog (prevodila je Kalvina, Bucatija, Sorentina, Elenu Ferante…), a dugi niz godina je pisala za „Politikin zabavnik“. Osim prevođenja i novinarstva, piše i objavljuje prozu. Slavko Krunić (1974) je slikar koji je izlagao na velikom broju izložbi, i čije ilustracije su objavljivane u knjigama, časopisima, kao i na omotima albuma bendova, i na plakatima predstava.

Zanimljivo je da priče nisu potpisane, iako je prvobitna ideja nastanka (po rečima Mirjane Ognjanović) bila da „jedan napiše jednu priču, a da mu drugi na nju odgovori“. Konačni dogovor je bio međusobna intervencija na pričama tako da je ova zbirka zaista pisana „u četiri ruke“, a konačni rezultat je stilski ujednačen.  Junaci „Lažnih bajki“ su kraljevi, prinčevi i princeze, ali i privatni učitelji, veštice, divovi, životinje i deca. Kao i u pravim bajkama, likovi su jedva individualizovani, obično zamagljeni svojom funkcijom u priči, i prikriveni pod nepromenljivim, okamenjenim maskama svojih (tek malo izmenjenih) arhetipskih uloga. Priče podražavaju ton bajki (modifikovan za odrasle), ali se stilski kreću od lirskih crtica, preko delimičnih alegorija do jednostavne političke satire.

„Lažne bajke“ su često otvorenih struktura, slobodne naracije koja često meandrira, ili je zasnovana na igri, što ih približava konvencijama usmene književnosti. Tako je „Knjiški moljac“ koji zbirku otvara, više zamišljen kao skica, ili okvir priče čiji je kraj ostavljen čitaocu da ga dovrši. „Bezimeno carstvo“ uključuje intervencije imaginarnog slušaoca, i gradi pripovedanje gotovo sistemom slobodnih asocijacija, ostavljajući započete zaplete ponovo mašti čitaoca. Poslednja. četrnaesta „bajka“ koja zatvara zbirku je zapravo ilustracija neobičnog kentaura, zamišljena da čitaocima da najveću slobodu – i da im ostavi da je sami osmisle i protumače, bez ikakvog pratećeg teksta.

Nastasja Pisarev

Najgore od svega, uzdahnuo je car, bilo je to što nijedan princ u celom carstvu nije pokazivao ni trunke interesovanja za mogućnost da dobije omiljenu carevu kćerku princezu za suprugu, jer je svako od njih lako nalazio neku zamerku carevoj miljenici Luni di Adriji.

Na primer, jedan princ je tvrdio da tokom noći Lunina koža prosipa mutan srebrnast sjaj, nalik odblesku s komadića razbijenog ogledala, a dobro je poznato, govorio je on, šta se dešava sa onima kojima se ogledalo slomi u rukama.

Drugi pak princ, znatno mlađi doduše, i opterećen mucanjem, ispričao je da je jednom prilikom u konjušnjici gde je došao da proveri brinu li sluge dobro o njegovom konju čuo da se se priča kako će vitez koji uspe da opkorači i sedne na princezu Lunu di Adriju pasti u dobok san iz kojeg niko ne zna gde će se probuditi: može to biti rajski vrt, može biti i začarana šuma prepuna yinova i raznovrsnih zmajeva, iz koje nema izlaza.