Јука: Коначно јаке жене у филму

 Ово остварење резултат је регионалне копродукције у коју су укључене Хрватска, Словенија, Србија и Црна Гора, уз подршку „Еуроимагес”, а поред сјајне глумачке екипе, коју чине Хелена Бељан, Лана Барић, Наташа Јањић, Војислав Брајовић и други, филм публику привлачи и необичном радњом која приказује три испреплетане животне приче Доре, Ивес и Наташе. Дора је занемарена девојчица која машта да постане фудбалски менаџер, Ивес нема предаха, јер јој јутра започињу бригом о оцу који има Алцхајмерову болест, док је Наташа успешна ТВ продуценткиња која очекује своје прво дете.

Сценаристкиња и редитељка Ивона Јука дипломирала је глуму и филмску и ТВ режију на Академији драмских уметности у Загребу. Поред најновијег пројекта и првог целовечерњег играног филма „Ти мене носиш”, она потписује и дугометражно документарно остварење „Што са собом преко дана”, који је освојио низ награда, те кратки играни филм „Поглед из бунара”, као и филмове „Смеће” и „Монтажа”, такође добитнике многих награда престижних филмских фестивала, што је ову ауторку истакло у њеној генерацији.



Јунакиње три испреплетане приче су жене. Да ли вам је било лакше да кроз женске, а не кроз мушке ликове, испричате ове животне драме?



- Било је чак теже, јер немамо традицију мултидимензионалних женских ликова у филмовима као, на пример, Скандинавци. У време кад сам писала сценарио, чак сам се бојала да неки делови не буду исувише контроверзни. Иако жене попут женских ликова из мог филма постоје у свакодневном животу, гледаоци нису навикли да их такве виде у домаћем филму. Желела сам пре свега направити пунокрвне карактере, а тек након тога - женске. Драго ми је што је резултат онакав каквом сам се надала. Гледаоце у филму „Ти мене носиш“, између осталог, одушевљава и чињеница што напокон виде праве женске карактере на филму, баш особе, а не карикатуре које се занимају само за такозване женске ствари: козметику, ципеле, или пак, сведене на један идентитет: мајка или љубавница или колегиница мушког лика.



Како мушкарци прихватају филм са јаким женским ликовима?



Драго ми је што мушка публика јако воли овај филм. Свуда у свету где смо приказивали филм, мушкарци су се једнако идентификовали са женским ликовима, пратили причу и пролазили кроз њу; од Загреба, Херцег Новог, Карлових Вари до Лос Анђелеса. Управо су ми се након пројекција филма највише обраћали мушкарци. Чешће од жена су се јављали из публике и имали потребу да испричају своје импресије о филму. И то мушкарци из и те како различитих култура! Мени то изузетно значи, јер је доказ да није битно ког је пола карактер, кад је тај карактер вокализатор приче. Логично, јер да није, онда ми жене уопште не бисмо могле разумети и доживети уметност, с обзиром на то да је већина уметничких дела написана кроз мушке вокализаторе приче. Ми, жене, док читамо Достојевског, с Раскољниковом пролазимо његову драму, кад гледамо Шекспировог Хамлета, поистовећујемо се с његовом драмом, а не с краљицом или Офелијом итд. Узимам намерно свима познате примере из књижевности, а могла бих тако набрајати још безброј примера из филмова. Дакле, није необично што мушкарци овај филм прате с једнаким, а усудила бих се рећи и с већим интензитетом и узбуђењем, јер за већину популације чак је природно да нас карактер супртоног пола више привлачи. Међутим, без обзира на то што нам је ово свима познато и што бокс-офиси у свету доказују да су филмови са женама у главним улогама и те како добро гледани, и даље је мање филмова с јаким женским карактерима.



Дорин узор је спортски директор Динама Здравко Мамић. Зашто се баш овај контроверзни фудбалски менаџер провлачи кроз филм?



- Дора је другачија од уобичајене слике десетогодишње девојчице. Она није нимало сахарински слатка, чак има интересовања који би се и данас назвала „мушким” - жели да постане фудбалска менаџерка и узор проналази у Здравку Мамићу. Она је своја, не допушта да је ико одређује чак ни по полу, интелигентна је, али и дечје наивно блесава, што је доводи до погрешних узора. Међутим, то што се њој догађа, слика је утицаја медија на децу, како их медији обликују, а одговорност је свакако на свима нама. Занимљиво како је америчка публика, која нема појма о фудбалу, у њој препознала сопствену интелигентну децу којој се као узор сервира Ким Кардашијан. Тај део приче, иако духовит на први поглед, заправо је мрачан и застрашујућ.



„Ти мене носиш“ је био црногорски представник за Оскара. Како коментаришете овогодишњу доделу престижних награда и ко су били ваши фаворити?



- Ове године су награђени углавном филмови који су од самог почетка били фаворити. Понекад има изненађења, али ове године их углавном није било. С обзиром на то да смо радили током целе кампање, нисам стигла погледати чак ни неке фаворите. На пример, Инаритуов филм „Повратник“ гледала сам тек недавно у биоскопу и заиста је импресиван.



Како вам изгледа регионална филмска сцена? Која је у овом тренутку успешнија – српска, хрватска, босанска или црногорска?



- Успешност филмова ће показати тест времена. Неки филмови који су у одређеном тренутку награђивани или гледани, падну у заборав, покажу се као потпуно ирелевантни филмови. Неки филмови тек с годинама постану култни. Гледала сам интервју Мартина Скорсезеа, у којем је причао како „Разјареног бика“, једног од највећих филмова свих времена, у почетку нико није хтео да финансира јер су се бојали да ће завршити на црној листи. Он је, стварајући тај филм, пролазио кроз личне проблеме и процес се одужио. Такође, како сам каже, кад је филм изашао, генерални став је био да то није нешто посебан филм. Тек након пар година је постао култни, што је и дан данас. Ето, причекајмо тај тест времена.



Који српски, а који хрватски филм, снимљен у последње време, је на вас оставио посебан утисак?



- Хрватски – „Таква су правила“ од Огњена Свиличића. Емир Хаџихафисбеговић је изврстан, а тај истинити догађај је снажна и потресна прича. Српски – „Исцељење“ од Ивана Јовића. Направио је филм о опросту без лажи и патетике. Диван, инспиративан филм. Нисам стигла погледати још многе српске филмове који су изашли у последње време, а занимају ме, као на пример „Травелатор“ од Душана Милића, „Панама“ од Павла Вучковића и „Варвари“ од Ивана Икића, као и још неки новији филмови.



Жељко Балабан

Одличне критике



Дистрибуција филма ускоро креће у биоскопима у Србији. Какве реакције публике очекујете?



- Филм је добио фантастичне критике од толико различитих критичара у Хрватској, који су ретко кад сложни о истом филму. Миљенко Јерговић, Ненад Полимац, Радић, Пажин, Бобаш и да не набрајам, имали су, наравно, различите опсервације, али сви су нас нахвалили. Након тога публика је на фестивалима реаговала сјајно. У Америци су нам након пројекција говорили да су након петнаестак минута заборавили да гледају страни филм с титловима, а било је чак коментара да су имали осећај да разумеју шта глумци говоре иако не знају језик. То је огроман комплимент од публике, која не само да није навикла гледати филмове с титловима као ми Европљани, него су толико били увучени у причу да су је осећали својом. „Ти мене носиш“ је савремена прича. Нема рата, сукоба нација, у средишту приче је човек. Ово је прича каква се може догађати, а и догађа се, у Загребу, Београду, Тузли, али и у Берлину или било где у свету. Због свега овог набројаног, претпостављам да ће публика у Србији реаговати на филм једнако добро као и у свету. Реакције на ФЕСТ-у су биле одличне.