Жанко Томић, режисер: Као када би „Јадници” кренули у Оз

Овај филм о граду режирао је Жанко Томић, који је и сценариста са Гвозденом Ђурићем, и за наш лист говори о овом филмском остварењу с посветом нашем граду, и поднебљу у којем је извојевао слободу у једном историјском тренутку.

Дуго је трајала припрема за овај филм. Шта је све требало истражити, урадити, направити селекцију, и одлучити се шта ће бити део сценарија? Где сте све налазили грађу?

- Сценаристу у историјској грађи занимају драмски мотиви, архетипови. Од тога правиш структуру приче. Потом и проналажење човека тог времена, више њих, јер кроз њихове животе, кроз ликове, развој, причаш причу и емотивно је везујеш за гледаоце. У том смислу је истраживање историјске грађе било креативне природе, а не научно историјске. Ово напомињем одмах на почетку, јер код нас су сви помало историчари. Ја, пак, нисам, нити претендујем: „Либерта“ је у основи ауторски сценарио инспирисан историјским мотивима, а филм који смо Гвозден и ја конципирали и направили је прави биоскопски жанр филм, а не емисија канала „History“. Кренуо сам од Ердујхељијеве „Историје Новог Сада“, преко више разних историја Хабсбуршке монархије, до животним детаљима богате Грађе за политичку историју и културну историју града, коју је прикупио и приредио Васа Стајић, те мало познатих сведочанстава путописаца. Мотивска грађа за причу покрива период од 1717. до 1747, а то је све драмски кондензовано у само једну годину у сценарију, у 1747. годину.

Да ли је та новцем купљена слобода испунила очекивања оних који су прикупљали новац за то? Како је текао тај њихов процес?

- То је већ тема наставка, за који већ имамо планове, па није упутно да је сада откривам. Оно што је битно је да су ови наши Прановосађани, четири деценије пре Француске буржоаске револуције, остварили њене идеале из слогана „Либертé, éгалитé, фратернитé“ и кроз статут града и кроз животну праксу. И, да су то остварили мирним путем, разумом и осећајем за комунални интерес. У контексту тадашње Европе, још увек огрезле у празноверје и непрестане верске, територијалне и династичке ратове, настанак овог града јесте цивилизацијско достигнуће.

Колико се, по вашем мишљењу, променио идеал слободе овог града, од времена када су му ту слободу откупили његови житељи, па до данас? Да ли је остао исти?

- То је био специјални статус и то је било давно. Тековина тог времена је сам концепт локалне самоуправе. Од тада, кроз наредне векове, мењале су се и државе и уређења, унутар којих је Нови Сад, са мање или више успеха, покушавао да одржи принципе функционалне мултикултуралности. Најтежи ударац граду, као ниједан у два и по века постојања, задао је долазак фашизма. Због фашизма, Нови Сад је сиромашнији и пустији за читаве две боје у свом спектру. У њему практично више нема јеврејске и немачке заједнице, које су изузетно биле допринеле и настанку и развоју града.

Ова историјска тема, досад необрађена, потенцијално је занимљива филмска прича. У ком правцу сте је Ви водили?

- Гвоздена и мене је у почетку заинтригирала прича коју смо чули од историчара Синише Јокића, тадашњег кустоса Музеја града Новог Сада, да су заговорници откупа Повеље слободног краљевског града били хапшени и прогањани, док је истовремено Марији Терезији била преко потребна свака контрибуција, због економског колапса изазваног седмогодишњим Ратом за аустријско наслеђе. Колоквијално речено, ту нешто не “штима”, јер из тога следи да су кругови моћи око царице очигледно радили против интереса саме царице и тек никлог, слабашног грађанства. За филмско приповедање то је добро, јер где све “штима” – ту нема приче. Одатле сам кренуо у драматуршку форензику: шта се толико силовито опирало уређењу града који су грађани прижељкивали? Са којим мотивом? И тако је почео да се поступно открива жанр приче: политички трилер на ширем плану, социјална драма на локалном плану, а у интеракцији два плана настала је авантура. Тај жанр није баш једноставно дефинисати стандардним терминима јер је постмодернистички, али описно „Либерта“ је као када би Игоови Јадници кренули у Оз.

С обзиром на обим подухвата, огромну глумачку екипу, и костимиране сцене, колико је био компликован процес рада на филму? Шта је било најтеже ускладити?

- Тај процес још траје, јер још увек радимо на постпродукцији серије од седам епизода. Али, у праву сте, пуна епоха, што је овде случај, подразумева потпуну креативну обраду буквално свега што видите у кадру: од шава на костиму преко зидова, подова, плафона до екстеријера улице и панораме читавог града. Све се морало осмислити и направити, што би се рекло, од нуле. Креативност и минуциозност у обради коју су показали костимографкиња Кристина Костић и сценограф Ненад Параносић са својим сарадницима су Гвоздена и мене често остављали без даха, иако смо знали њихове идеје и видели њихове скице. Још када су почели на контролном монитору да се појављују кадрови, које је компоновао и давао им аутентичну атмосферу изузетни директор фотографије Александар Караулић, нисмо имали никакве сумње да ће се наш шестогодишњи рад на овом пројекту уметнички исплатити. А шта је било најтеже ускладити? Па, све. Али ми то на сету и нисмо осећали јер смо имали Николину Зечевић као извршног продуцента и Јелену Раденковић као директора продукције. Само оне знају како су преко стотину чланова филмске екипе и глумаца координирале, тек сваки секунд у тридесет и шест дана снимања је максимално искоришћен, јер су у сваком тренутку сви били на својим местима и знали шта треба да раде. Знате, људи се обично кад се деси неки малер запитају: чиме сам ја то заслужио? Ја се сада питам чиме сам заслужио да се преко стотину сјајних професионалаца и људи окупи око овог, и за Гвоздена и за мене, најзначајнијег и најизазовнијег пројекта. 

Већ сада се може уочити једна добра страна овог филма, а то је да је пружио прилику и одличним војвођанским позоришним глумцима, да их боље упозна и филмска публика?

- Просто мислим да, посебно у филму, улоге треба да добију глумци који и својим сензибилитетом и лицем доприносе аутентичности и лика који тумаче и целог филма. Као човек из позоришта познајем наше глумиште у целини. Готово да нема глумца у Србији с којим нисам радио или га нисам гледао на сцени, и ту околност обилато користим. Сличне филозофије је и Гвозден Ђурић, те није случајно да је он био кастинг директор за мој први излет у филмске воде, серију „Вере и завере“. Пре тога сам ја био кастинг директор Горану Гајићу када је радио „Вратиће се роде“. У „Либерти“ је тај принцип најизраженији, јер смо Гвозден и ја желели да направимо апсолутно аутентичан каст.

        Н. Пејчић