Žanko Tomić, režiser: Kao kada bi „Jadnici” krenuli u Oz

Ovaj film o gradu režirao je Žanko Tomić, koji je i scenarista sa Gvozdenom Đurićem, i za naš list govori o ovom filmskom ostvarenju s posvetom našem gradu, i podneblju u kojem je izvojevao slobodu u jednom istorijskom trenutku.

Dugo je trajala priprema za ovaj film. Šta je sve trebalo istražiti, uraditi, napraviti selekciju, i odlučiti se šta će biti deo scenarija? Gde ste sve nalazili građu?

- Scenaristu u istorijskoj građi zanimaju dramski motivi, arhetipovi. Od toga praviš strukturu priče. Potom i pronalaženje čoveka tog vremena, više njih, jer kroz njihove živote, kroz likove, razvoj, pričaš priču i emotivno je vezuješ za gledaoce. U tom smislu je istraživanje istorijske građe bilo kreativne prirode, a ne naučno istorijske. Ovo napominjem odmah na početku, jer kod nas su svi pomalo istoričari. Ja, pak, nisam, niti pretendujem: „Liberta“ je u osnovi autorski scenario inspirisan istorijskim motivima, a film koji smo Gvozden i ja koncipirali i napravili je pravi bioskopski žanr film, a ne emisija kanala „History“. Krenuo sam od Erdujheljijeve „Istorije Novog Sada“, preko više raznih istorija Habsburške monarhije, do životnim detaljima bogate Građe za političku istoriju i kulturnu istoriju grada, koju je prikupio i priredio Vasa Stajić, te malo poznatih svedočanstava putopisaca. Motivska građa za priču pokriva period od 1717. do 1747, a to je sve dramski kondenzovano u samo jednu godinu u scenariju, u 1747. godinu.

Da li je ta novcem kupljena sloboda ispunila očekivanja onih koji su prikupljali novac za to? Kako je tekao taj njihov proces?

- To je već tema nastavka, za koji već imamo planove, pa nije uputno da je sada otkrivam. Ono što je bitno je da su ovi naši Pranovosađani, četiri decenije pre Francuske buržoaske revolucije, ostvarili njene ideale iz slogana „Liberté, égalité, fraternité“ i kroz statut grada i kroz životnu praksu. I, da su to ostvarili mirnim putem, razumom i osećajem za komunalni interes. U kontekstu tadašnje Evrope, još uvek ogrezle u praznoverje i neprestane verske, teritorijalne i dinastičke ratove, nastanak ovog grada jeste civilizacijsko dostignuće.

Koliko se, po vašem mišljenju, promenio ideal slobode ovog grada, od vremena kada su mu tu slobodu otkupili njegovi žitelji, pa do danas? Da li je ostao isti?

- To je bio specijalni status i to je bilo davno. Tekovina tog vremena je sam koncept lokalne samouprave. Od tada, kroz naredne vekove, menjale su se i države i uređenja, unutar kojih je Novi Sad, sa manje ili više uspeha, pokušavao da održi principe funkcionalne multikulturalnosti. Najteži udarac gradu, kao nijedan u dva i po veka postojanja, zadao je dolazak fašizma. Zbog fašizma, Novi Sad je siromašniji i pustiji za čitave dve boje u svom spektru. U njemu praktično više nema jevrejske i nemačke zajednice, koje su izuzetno bile doprinele i nastanku i razvoju grada.

Ova istorijska tema, dosad neobrađena, potencijalno je zanimljiva filmska priča. U kom pravcu ste je Vi vodili?

- Gvozdena i mene je u početku zaintrigirala priča koju smo čuli od istoričara Siniše Jokića, tadašnjeg kustosa Muzeja grada Novog Sada, da su zagovornici otkupa Povelje slobodnog kraljevskog grada bili hapšeni i proganjani, dok je istovremeno Mariji Tereziji bila preko potrebna svaka kontribucija, zbog ekonomskog kolapsa izazvanog sedmogodišnjim Ratom za austrijsko nasleđe. Kolokvijalno rečeno, tu nešto ne “štima”, jer iz toga sledi da su krugovi moći oko carice očigledno radili protiv interesa same carice i tek niklog, slabašnog građanstva. Za filmsko pripovedanje to je dobro, jer gde sve “štima” – tu nema priče. Odatle sam krenuo u dramaturšku forenziku: šta se toliko silovito opiralo uređenju grada koji su građani priželjkivali? Sa kojim motivom? I tako je počeo da se postupno otkriva žanr priče: politički triler na širem planu, socijalna drama na lokalnom planu, a u interakciji dva plana nastala je avantura. Taj žanr nije baš jednostavno definisati standardnim terminima jer je postmodernistički, ali opisno „Liberta“ je kao kada bi Igoovi Jadnici krenuli u Oz.

S obzirom na obim poduhvata, ogromnu glumačku ekipu, i kostimirane scene, koliko je bio komplikovan proces rada na filmu? Šta je bilo najteže uskladiti?

- Taj proces još traje, jer još uvek radimo na postprodukciji serije od sedam epizoda. Ali, u pravu ste, puna epoha, što je ovde slučaj, podrazumeva potpunu kreativnu obradu bukvalno svega što vidite u kadru: od šava na kostimu preko zidova, podova, plafona do eksterijera ulice i panorame čitavog grada. Sve se moralo osmisliti i napraviti, što bi se reklo, od nule. Kreativnost i minucioznost u obradi koju su pokazali kostimografkinja Kristina Kostić i scenograf Nenad Paranosić sa svojim saradnicima su Gvozdena i mene često ostavljali bez daha, iako smo znali njihove ideje i videli njihove skice. Još kada su počeli na kontrolnom monitoru da se pojavljuju kadrovi, koje je komponovao i davao im autentičnu atmosferu izuzetni direktor fotografije Aleksandar Karaulić, nismo imali nikakve sumnje da će se naš šestogodišnji rad na ovom projektu umetnički isplatiti. A šta je bilo najteže uskladiti? Pa, sve. Ali mi to na setu i nismo osećali jer smo imali Nikolinu Zečević kao izvršnog producenta i Jelenu Radenković kao direktora produkcije. Samo one znaju kako su preko stotinu članova filmske ekipe i glumaca koordinirale, tek svaki sekund u trideset i šest dana snimanja je maksimalno iskorišćen, jer su u svakom trenutku svi bili na svojim mestima i znali šta treba da rade. Znate, ljudi se obično kad se desi neki maler zapitaju: čime sam ja to zaslužio? Ja se sada pitam čime sam zaslužio da se preko stotinu sjajnih profesionalaca i ljudi okupi oko ovog, i za Gvozdena i za mene, najznačajnijeg i najizazovnijeg projekta. 

Već sada se može uočiti jedna dobra strana ovog filma, a to je da je pružio priliku i odličnim vojvođanskim pozorišnim glumcima, da ih bolje upozna i filmska publika?

- Prosto mislim da, posebno u filmu, uloge treba da dobiju glumci koji i svojim senzibilitetom i licem doprinose autentičnosti i lika koji tumače i celog filma. Kao čovek iz pozorišta poznajem naše glumište u celini. Gotovo da nema glumca u Srbiji s kojim nisam radio ili ga nisam gledao na sceni, i tu okolnost obilato koristim. Slične filozofije je i Gvozden Đurić, te nije slučajno da je on bio kasting direktor za moj prvi izlet u filmske vode, seriju „Vere i zavere“. Pre toga sam ja bio kasting direktor Goranu Gajiću kada je radio „Vratiće se rode“. U „Liberti“ je taj princip najizraženiji, jer smo Gvozden i ja želeli da napravimo apsolutno autentičan kast.

        N. Pejčić