Зафрановић: Све мирише да ће „Златни рез 42“ бити велики филм

Све је искомпоновано да мирише на велики филм. Да ли ће бити велики филм и какав ће бити његов живот то је у сферама овога горе, нашег пријатеља, рекао је Зафрановић Танјугу.



Према његовим речима, саставља се екипа "најбољих људи који имају огромно искуство и жељу да се направи" филм, који говори о страдању српске деце и становништва са Козаре и потом у усташком концентрационом логору Јасеновац током Другог светског рата.



Нацртао сам кадрове, доста су kompllikovani. Сад ћемо градити Јасеновац у близини правог, по скицама које сам дао. Унапред ће се знати где је која барака, управна зграда, где улази воз. Све ће бити као студио, само напољу, рекао је Зафрановић.



Он је додао да ће снимање бити страховито тешко физички за глумце, посебно за двоје главне деце, које ће морати да пази као очи у глави, јер "на крају баладе клинци су оно што гледате и од њих зависи филм“.



Зафрановић додаје да ће, пошто се радња филма дешава у лето 1942. године, покусати максимално да искористи за снимање време до краја августа и почетком септембра, док ће неке сцене у интеријеру радити у октобру.



Ради се 62 дана. Напорна ствар. Имам специјалне системе како се пуним енергијом, јер је физички тежак посао, али ми се чини, у избору продуцента и људи који ће реализовати, да већ имам на видику да се заиста оствари како сам хтео да направим овај филм, рекао је Зафрановић.



Филм је првобитно по сценарију Арсена Диклића и наслову "Деца Козаре" требало да буде сниман средином осамдесетих година, а Зафрановић сада каже да је у нову верзију сценарија за "Златни рез 42" убацио ''svе оно што је 30 година проучавао о проблему зла''.



У последње време сам студирао патологију зла, одакле долази, и схватио да су историја, како смо навикли да слушамо у школи, само подаци, бројеви, територије, године, а да је права хисторија медицине. Медицина би требало да оцени патологију тог историјског зла, јер историја је историја зла. Стално су били ратови, страдања убијања, оценио је редитељ.



Према његовим речима, и "сада присуствујемо рату који ће произвести велике трагедије", а "људи који провоцирају и изводе те ратове, идологије које то шире, које масовно убијају, произлазе из једног лудила".



Разни краљеви, фирери који воде те ратове би требало да буду у некој врсти луднице, а не неке велике историјске личности, нагласио је Зафрановић.



Кад је први пут ушао у спомен подручје Јасеновац крајем седамдесетих, за Зафрановића је било шокантно кад се "сусрео са тим злом".



Била је поставка за човека брутална. Шокантно. Је ли могуће да је људско биће направило то зло? Дошла је друга мисао да су то радиле комшије. Кад дође до тог лудила и закона по коме можеш убијати колико хоћеш без проблема онда ти обични људи крену...То је хистерија и долази до масовног зла, оценио је редитељ.



Бавивши се до тада филмом експериментално, Зафрановић се по суочавању са јасеновачким злочином одлучио да свој филм стави у функцију упозоравања против зла.



За Зафрановићев филм "Окупација у 26 слика", који је смештен у Дубровник у време Независне државе Хрватске, пола године трајала је битка да изађе пошто редитељ каже да се сматрало да ће призори усташких злочина бити шокантни "поготово за хрватску публику'', и покушавали су, како каже, ''на све начине да то скину".



"Окупација" је ипак дошла до Пулског фестивала, где је филм добио Златну арену, а потом и до Кана где је номинован за Златну палму, али су му у изузетно јакој години конкуренти били филмови какви су "Апокалипса сада" Френсиса Форда Кополе, "Лимени бубањ" Волкера Шлундорфа и "Сиберијада" Андреја Кончаловског.



Дочекала нас је усташка емиграција из Нице, која је доста јака. Ми смо под пратњом полиције ушли у ауто, пљували су и бацали неке предмете на нас. Све време фестивала испред моје собе био је полицајац, присетио се Зафрановић.



Пошто је Јадран филм тих година радио са Американцима, њихови филмски мајстори су учили наше о сценографији, костиму, шминки и маски, тако да је Зафрановић имао на располагању изузетно добре домаће филмске раднике да "Окупацију" подигну на један виши ниво.



Кад сам био у Кану на конференцији за штампу продуцент из Јадран филма је рекао: ''Ако те буду питали о цени'' - а филм је коштао 250.000, 300.000 - ''реци пет милиона долара''. И ја сам рекао. А неко је рекао: ''Видиш како јефтин филм, а тако богат!, насмејао се Зафрановић.



Директор Јадран филма је у једном тренутку звао њега и косценаристу Мирка Ковача да их обавести да су им из Холивуда рекли да "Окупација" има велике шансе за Оскара за најбољи страни филм уколико се сцена мучења у аутобусу скрати са седам, осам минута на две минуте, пошто се претпоставља да женски чланови академије неће издржати гледање.



У једном гласу смо Ковач и ја рекли да не долази у обзир, рекао је Зафрановић.



Он је рекао да се током пројекције десило како је то предвидео тадашњи председник Америчке филмске академије, глумац српског порекла Карл Малден да је "након те сцене женски део чланова изашао из сале".



Филм на крају није номинован за Оскара.



Његов следећи ратни филм "Пад италије" (1981) био је забрањен шест месеци и пуштен у последњи час пред Пулу пошто су постојали одређени проблеми са Савезом удружења бораца народноослободилачког рата (СУБНОР) Хрватске.



Имао сам причу да је извесна Красна Нола шуровала са италијанским официрима. Онда ју је покрајински комитет Далмације осудио на смрт. СУБНОР је забранио филм. Красна не што није стрељана, него је изашла из рата као капетан прве класе и удала се за адмирала који је био особни пријатељ Титов и била је председник СУБНОР-а за Далмацију, присетио се аутор.