СУСРЕТИ: Лазар Роквуд, глумац: „СВЕ ШТО је тешко било ми је ЛАКО“

Једна од тих прича је и она Лазара Рајића, алиас Роквуда. Некада само један од младића из Сомбора који је маштао о улози о холивудским филмовима, сада је човек којем је објављена биографија са свим детаљима који су га довели до остварења тог сна.

Књигу “Како сам открио Америку” написао је Немања Сарач, а издавач, Културни центар “Лаза Костић” имао је прилику и да је заједно са њеним главним јунаком промовише овог лета на Сомборском филмском фестивалу који организује. Роквуд је био више него расположен да даје интервјуе и одговара на бројна питања у вези са његовим чудноватим путем. Чим је чуо да пишем за “Дневник” из Новог Сада истакао је да је поносни навијач ФК Војводина. Што не чуди, јер Роквуд осим што је волео филм, веома је волео фудбал и чак га играо у Радничком из Сомбора.

- Од малена навијам за Војводину. Био сам 2019. овде са Џоном (Севиџ - прим. нов.) на промоцији мјузикла “Коса” и доведу нас на Маракану. Ту био Џајић и нама додељују дресове Звезде, а мој продуцент ми говори: “Леба ти немој рећи да навијаш за Војводину!”. Имам ја и дрес Воше са бројем 21 на којем пише Лале.

За свачију биографију могло би се рећи да има два до три кључна тренутка, који су “преломили” нечији живот. Који су то били за вас?

- То је било да сам успео да преживим у петој години болест која се зове шарлах. А једном ме из канала извукао човек кад је био скоро крај. Други велики догађај био је кад сам у Марсеју, у Француској, ‘69. био на улици и испињао се да преко рамена оних виших од мене гледам снимање филма “Борселино”. Белмондо и Делон тако стоје ту и ја их први пут видим. То је био велики моменат за мене.

Који су омиљени делови књиге “Како сам открио Америку” коју је Немања Сарач написао о вама?

- Ја уопште нисам читао ту књигу (смех). То су ме већ питали...

Ваше је било да је живите (смех)!

- Ја сам живео. Ја не гледам ни моје филмове. Ја волим да их радим. У ствари, највише их волим пре почетка. То ме изазива. А онда кад почнемо, рутински их урадим. Кад завршимо, онда то више није мој посао. Онда раде монтажери, ја не одлучујем више ништа, склоним се, прекрстим, па шта буде. Нека одлучи публика.

Ви сте један од ретких срећника којима се остварио тај неки “амерички сан”. Колико је то тешко?

- То је тотално нереално, али у то време мој мозак није тако функционисао. Да је функционисао као сада, ја не бих ништа урадио. Тада је био празан, нисам се ничега плашио и веровао сам у све! У све! Ја сам веровао да све могу. А данас кад се окренем и кад погледам, 121 филм до сада, ја се уплашим. Кад би ме неко питао да почнем отпочетка, не верујем да бих почео. А почињао сам. Све што је тешко, било ми је лако, јер ја нисам знао ту тежину. Сад кад упознамо глумца као он (Џон Севиџ - прим. нов.), који живи у Лос Анђелесу где сам и ја живео, не бих сада да живим тако. У Лос Анђелесу ако се не искључиш из реалности, не можеш да преживиш. Ја не волим реалност. Ја живим у сновима. Рецимо, можда живим и у илузији. Ова књига о мени, све то можда није истина више. Могло би и тако да се каже. Побркао сам лонце. Али, и даље волим да живим туђе животе, да живим друге карактере. Овај посао је као улазак у сањарење које те одводи у Дизниленд, где ништа није стварно, ништа није опасно. Ево, на пример, ја сам радио два филма у којима сам пљачкао банке и узимао новац. Како је то лепо! Ја уђем наоружан у банку, постројим све, узмем паре, изађем... Редитељ каже кат и нико ме на ухапси! А у правом, регуларном животу бих надрљао.

Већ неко време се враћате овде, у Сомбор, одакле сте и кренули. Шта то значи за вас?

- За мене је то као кад на торту стављаш шлаг.

Игор Бурић