SUSRETI: Lazar Rokvud, glumac: „SVE ŠTO je teško bilo mi je LAKO“

Jedna od tih priča je i ona Lazara Rajića, alias Rokvuda. Nekada samo jedan od mladića iz Sombora koji je maštao o ulozi o holivudskim filmovima, sada je čovek kojem je objavljena biografija sa svim detaljima koji su ga doveli do ostvarenja tog sna.

Knjigu “Kako sam otkrio Ameriku” napisao je Nemanja Sarač, a izdavač, Kulturni centar “Laza Kostić” imao je priliku i da je zajedno sa njenim glavnim junakom promoviše ovog leta na Somborskom filmskom festivalu koji organizuje. Rokvud je bio više nego raspoložen da daje intervjue i odgovara na brojna pitanja u vezi sa njegovim čudnovatim putem. Čim je čuo da pišem za “Dnevnik” iz Novog Sada istakao je da je ponosni navijač FK Vojvodina. Što ne čudi, jer Rokvud osim što je voleo film, veoma je voleo fudbal i čak ga igrao u Radničkom iz Sombora.

- Od malena navijam za Vojvodinu. Bio sam 2019. ovde sa Džonom (Sevidž - prim. nov.) na promociji mjuzikla “Kosa” i dovedu nas na Marakanu. Tu bio Džajić i nama dodeljuju dresove Zvezde, a moj producent mi govori: “Leba ti nemoj reći da navijaš za Vojvodinu!”. Imam ja i dres Voše sa brojem 21 na kojem piše Lale.

Za svačiju biografiju moglo bi se reći da ima dva do tri ključna trenutka, koji su “prelomili” nečiji život. Koji su to bili za vas?

- To je bilo da sam uspeo da preživim u petoj godini bolest koja se zove šarlah. A jednom me iz kanala izvukao čovek kad je bio skoro kraj. Drugi veliki događaj bio je kad sam u Marseju, u Francuskoj, ‘69. bio na ulici i ispinjao se da preko ramena onih viših od mene gledam snimanje filma “Borselino”. Belmondo i Delon tako stoje tu i ja ih prvi put vidim. To je bio veliki momenat za mene.

Koji su omiljeni delovi knjige “Kako sam otkrio Ameriku” koju je Nemanja Sarač napisao o vama?

- Ja uopšte nisam čitao tu knjigu (smeh). To su me već pitali...

Vaše je bilo da je živite (smeh)!

- Ja sam živeo. Ja ne gledam ni moje filmove. Ja volim da ih radim. U stvari, najviše ih volim pre početka. To me izaziva. A onda kad počnemo, rutinski ih uradim. Kad završimo, onda to više nije moj posao. Onda rade montažeri, ja ne odlučujem više ništa, sklonim se, prekrstim, pa šta bude. Neka odluči publika.

Vi ste jedan od retkih srećnika kojima se ostvario taj neki “američki san”. Koliko je to teško?

- To je totalno nerealno, ali u to vreme moj mozak nije tako funkcionisao. Da je funkcionisao kao sada, ja ne bih ništa uradio. Tada je bio prazan, nisam se ničega plašio i verovao sam u sve! U sve! Ja sam verovao da sve mogu. A danas kad se okrenem i kad pogledam, 121 film do sada, ja se uplašim. Kad bi me neko pitao da počnem otpočetka, ne verujem da bih počeo. A počinjao sam. Sve što je teško, bilo mi je lako, jer ja nisam znao tu težinu. Sad kad upoznamo glumca kao on (Džon Sevidž - prim. nov.), koji živi u Los Anđelesu gde sam i ja živeo, ne bih sada da živim tako. U Los Anđelesu ako se ne isključiš iz realnosti, ne možeš da preživiš. Ja ne volim realnost. Ja živim u snovima. Recimo, možda živim i u iluziji. Ova knjiga o meni, sve to možda nije istina više. Moglo bi i tako da se kaže. Pobrkao sam lonce. Ali, i dalje volim da živim tuđe živote, da živim druge karaktere. Ovaj posao je kao ulazak u sanjarenje koje te odvodi u Diznilend, gde ništa nije stvarno, ništa nije opasno. Evo, na primer, ja sam radio dva filma u kojima sam pljačkao banke i uzimao novac. Kako je to lepo! Ja uđem naoružan u banku, postrojim sve, uzmem pare, izađem... Reditelj kaže kat i niko me na uhapsi! A u pravom, regularnom životu bih nadrljao.

Već neko vreme se vraćate ovde, u Sombor, odakle ste i krenuli. Šta to znači za vas?

- Za mene je to kao kad na tortu stavljaš šlag.

Igor Burić