Признање из Њујорка Милици Стефановић

То су последње у низу од неколико награда које је овај филм добио prеthodnih месеци.

Рађен као мастер-рад Иване Тодоровић на Факултету драмских уметности, по сценарију Мелине Поте, филм је настао у продукцији Факултета драмских уметности у Београду и куће Блок филм, уз подршку Филмског центра Србије. “Када сам код куће” је прича о Марији, која се након неколико година живота у иностранству враћа у породични дом да би се суочила са траумом из детињства. У осталим улогама су Драгана Варагић, Радоје Чупић и Сара Динић.

Филм “Када сам код куће” је био приказан у Њујорку и на 23. Филмском фестивалу у Бруклину, и то је била његова америчка премијера. Од тада је учествовао на више фестивала и освојио неколико награда. У Румунији је проглађен за најбољи студентски филм, на Међународном филмском фестивалу Схорт то the Поинт у Букурешту. У октобру прошле године је освојио још два признања: „Најбољи женски филм” и Бронзану награду за најбољег редитеља-студента, у склопу награда за независна краткометражна остварења у Лос Анђелесу.

Последњег месеца прошле године уследило је још једно признање, које је овог пута стигло из Стокхолма. Тамо је, у одељку Докшорт фестивала Baneff (Балкан њу филм фестивал), освојио Награду за најбоље женско достигнуће у категорији тимског рада. У својој експликацији жири је истакао да је то „Снажна драма са тешком и незгодном темом. Глума ансамбла је добра и убедљива, а оскудан дијалог показује напетост испод површине која прети да експлодира.“

У децембру је филм постао богатији и за награду, коју је освојио на интернационалном фестивалу Босниа looks ароунд у Паризу а припала му је награда под називом Футуре Award, у селекцији кратких филмова. У речима захвалности за ову награду, редитељка је истакла да је врло важно да се започне дијалог и суочи се са сексуалним злостављањем у породици, и да се укаже на важност процеса излечења жена које су то искусиле. Она је такође навела и да је неколико година радила на овој причи, трагајући за углом из којег и могла да исприча ову важну причу. Схватила је да је суочавање са злостављачем у породици врло ретко међу жртвама. На филму је радило 30 студената и троје професионалних глумаца, “сви са истом страшћу да створе добар, снажан и значајан филм.”

Ивана Тодоровић је редитељка кратких социјално ангазованих документарних филмова, које је правила у Београду и Њујорку. Филмови „Ја када сам била клинац, била сам клинка“, „А Харлем Mother“, „Репресент“ и „Свакодневица ромске деце из блока 71“ приказани су на преко 100 интернационалних филмских фестивала.

Уз студије глуме на Академији уметности у Београду, Милица Стефановић је завршила је покретну академију извођачких уметности МАПА (Холандија). Похађала је и бројне радионице у иностранству, и радила и у француској плесној трупи “Ламезон”, чији је члан од 2011. Присутна је и на нашој позоришној сцени, па су је тако и Новосађани гледали на протеклом Стеријином позорју у представи “Кретање”, у режији Јоване Томић. Глумила је и у серији “Јутро ће променити све”, у режији Горана Станковића, Владимира Тагића и Милице Томовић, као и у филму “Асиметрија”, у режији Маше Нешковић.     

Н. Пејчић