ПОЧЕЛО СНИМАЊЕ ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА О ВЕЛИКОЈ ОПЕРСКОЈ ЗВЕЗДИ ЖЕЉКУ ЛУЧИЋУ Повратна карта светске класе

Са собом носи, баш као што је то радио крајем осамдесетих, док је био отправник возова на станици у Томашевцу, портабл телевизор. Железничка станица је празна, он пали ТВ и на њему гледа видео о младом Жељку и његовом наступу са зрењанинским хором „Јосиф Маринковић„ на светском такмичењу хорова 1987. у Енглеској, где освајају титулу „Хор света”... Кроз време, на малом екрану се нижу његови наступи, прво на домаћим, а онда и на светским оперским сценама. За то време станица се полако пуни људима...

„Инсерт” је ово из редитељске експликације филма Матеје Рацкова „Повратна карта светске класе” посвећеног једном од најславнијих баритона данашњице. Сценарио потписује књижевник Угљеша Шајтинац, директор фотографије је Александар Костић, а продуцент Игор Тохољ.  Матеја Рацков, такође рођени Зрењанинац, као и Жељко Лучић, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, на Одсеку за филмску и ТВ монтажу. Аутор је кратких документарних филмова, од којих су, рецимо, „Charmolypi„ и „Најважнији позив у животу” имали и велики фестивалски успех, а као монтажер потписао је низ играних филмова, међу којима „Ајвар” Ана Марие Роси  и „Беса” Срђана Карановића. „Повратна карта светске класе” први је његов дугометражни документарни филм.

– Својевремено сам за српски ПЕН центар радио ауторски филм о десет најзначајнијих наших књижевника. И истражујући за тај пројекат, схватио сам да су од све архивске грађе заправо најзначајније снимљене изјаве самих тих људи – прича за „Дневник” Матеја Рацков. – А ја сад имам пред собом живог уметника, који својим сведочењем може да осветли и оне потпуно непознате или мање познате биографске детаље, попут сарадње са диригентом Слободаном Бурсаћем у хору „Јосиф Маринковић„ током средњошколских дана у родном Зрењанину, или рада са примадоном Бисерком Цвејић, која је Жељка Лучића и винула ка најзначајнијим оперским сценама широм планете. Ипак, можда и кључна линија филма је Жељково размишљање о самој оперској уметности, сада из перспективе зрелог, врхунског уметника који јако добро познаје светску оперску сцену изнутра. Јер он више нема никаквог разлога да се снебива, да „повлачи ручну”. Стога верујем да ће публика кроз овај филм стећи и слику о томе шта је опера била пре тридесетак година, када је Лучић почињао, шта је она данас, и у ком би даље правцу та комплексна драмско-музичка форма могла да се креће.       

Рацков додаје да је важан фокус стављен и на средину из које је Жељко Лучић поникао, јер и он сам не крије да целе те његове успешне керијере не би ни било без велике упорности људи који су у њему препознали „нешто више” од клинца који лепо пева и усмеравали га, попут поменутих Слободана Бурсаћа и Бисерке Цвејић, или Доротеје Цестник Спасић, његове професорке из музичке школе, која данас живи у Љубљани.

– Жељко, рецимо, у једном тренутку и открива да је Бурсаћ тачно пројектовао његов пут. А мени као аутору је управо то више него значајно, јер желимо да покажемо да није све „штела” и да се мора „преко везе”, већ да квалитет пролази, наравно уз велики рад и одрицање. Ако је ко пример тога - то је Жељко Лучић. Наравно, свет је лако могао да буде ускраћен за његов раскошни таленат, да, поред тих људи које је имао око себе, и он сам није имао вољу и храброст у младости да, рецимо, колико-толико сигуран посао отправника возова на железници замени за неизвесност позива оперског певача. Међутим, Жељко је и касније, држећи се својих принципа, како у одабиру улога, тако и у ставу да се, упркос популарности, медијски превише не експонира, показао да се и без трулих компромиса може ићи стазом успеха и достићи статус баритона светске класе, који пева водеће улоге на најпрестижнијим сценама као што су њујоршки Метрополитен, миланска Скала, лондонска Краљевска опера, Франкфуртска и Париска опера, бечка Штатсопера...  

Део „Повратне карте светске класе” биће људи с којима је Жељко током свих тих година сарађивао, попут велике оперске диве Ане Нетребко или првог човека Метрополитен опере Питера Гелба, али су у филм укључени и његови пријатељи с којима се дружио као клинац, у „Јосифу” и на железници, а с којима се и данас дружи кад год је код куће, у Зрењанину. Архивски снимци са наступа на најпознатијим оперским сценама се подразумевају, али посебан аспект биће везан и за сам радни процес стварања оперског дела и атмосфере иза сцене, односно Лучићеве припреме за улогу. Тако су, захваљујући Српском народном позоришту, лане у октобру снимљене пробе „Тоске”, а предстојеће јесени ће екипа филма пратити Жељка у Народном позоришту у Београду током припрема за премијеру „Риголета” у режији Јагоша Марковића.   

– У питању је филм о светској звезди која је, како би то Американци рекли, остала „Доњн то Earth”. Дакле , о човеку који лако може да се трансформише у „неког од нас”, а захваљујући свом послу оперског певача, и у Скарпија, грофа Луну, Жоржа Жермона или Риголета на највећим светским сценама. Као такав је врло драгоцен и протагониста и саговорник, а мислим да је драгоцен и као једна врста амблематичног примера за таквог уметника – каже продуцент Игор Тохољ. – Пројекат „Повратна карте светске класе” до сада је добио подршку Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе с верским заједницама, као и Града Зрењанина, што је веома драгоцено и због учешћа на конкурсима међународних фондова. Очекујемо и резултате конкурса Филмског центра Србије, а са своје стране пројекат је подржао и око њега се ангажовао и Цлеар Цут Филмс из Берлина, кућа копродуценткиње Драгане Латиновић, иначе Кикинђанске родом.

Реализација „Повратне карте светске класе” је у продукционом смислу веома захтевна. У првом реду, доћи до неопходних архивских снимака није лако. Средином деведесетих година прошлог века, наиме, када је Жељко Лучић био део ансамбла Српског народног позоришта и потом Народног позоришта у Београду, оперске представе готово да уопште нису снимане. А и кад јесу, део тог материјала је у међувремену једноставно - преснимљен. С друге стране, коришћење записа из њујоршког Метрополитена или миланске Скале, па чак и опере у Франкфурту, уопште није јефтино, напротив. Други озбиљан изазов, и продукцијски и, наравно, редитељски је како створити услове да филмска екипа сними потпуно нов материјал, на веома високом нивоу, а да практично буде „невидљива”.

– Знамо за документарце на чијим је снимањима била екипа од 30-40 људи са све фар шинама и комплетном сценографијом. Ово је ипак битно другачији приступ. Јер, наш је циљ да испратимо и свакодневицу Жељка Лучића, укључујући његове пробе, наступе... а да се при томе та свакодневица не поремети, јер суштина и јесте у томе да се добије аутентичан а не „фејкован” материјал – појашњава Тохољ. – План је, иначе, да филм буде завршен у току 2024. године, што ће, наравно, умногоме зависити и од динамике прикупљања средстава неопходних за његову финализацију. А то у првом реду значи подршка са нивоа кровне институције за финансирање филмова код нас - Филмског центра Србије. Е сад, што се тиче потоње будућности „Повратне карте”, мислим да је право место за овај филм Фест, који све више прати трендове на светској сцени документарног филма. А када су смотре у иностранству у питању,  покушаћемо да га прикажемо на фестивалима А категорије у Венецији и Москви, уз неке у региону, који би били интересантни за ову врсту документарца.      

        М. Стајић