POČELO SNIMANJE DOKUMENTARNOG FILMA O VELIKOJ OPERSKOJ ZVEZDI ŽELJKU LUČIĆU Povratna karta svetske klase

Sa sobom nosi, baš kao što je to radio krajem osamdesetih, dok je bio otpravnik vozova na stanici u Tomaševcu, portabl televizor. Železnička stanica je prazna, on pali TV i na njemu gleda video o mladom Željku i njegovom nastupu sa zrenjaninskim horom „Josif Marinković„ na svetskom takmičenju horova 1987. u Engleskoj, gde osvajaju titulu „Hor sveta”... Kroz vreme, na malom ekranu se nižu njegovi nastupi, prvo na domaćim, a onda i na svetskim operskim scenama. Za to vreme stanica se polako puni ljudima...

„Insert” je ovo iz rediteljske eksplikacije filma Mateje Rackova „Povratna karta svetske klase” posvećenog jednom od najslavnijih baritona današnjice. Scenario potpisuje književnik Uglješa Šajtinac, direktor fotografije je Aleksandar Kostić, a producent Igor Toholj.  Mateja Rackov, takođe rođeni Zrenjaninac, kao i Željko Lučić, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Odseku za filmsku i TV montažu. Autor je kratkih dokumentarnih filmova, od kojih su, recimo, „Charmolypi„ i „Najvažniji poziv u životu” imali i veliki festivalski uspeh, a kao montažer potpisao je niz igranih filmova, među kojima „Ajvar” Ana Marie Rosi  i „Besa” Srđana Karanovića. „Povratna karta svetske klase” prvi je njegov dugometražni dokumentarni film.

– Svojevremeno sam za srpski PEN centar radio autorski film o deset najznačajnijih naših književnika. I istražujući za taj projekat, shvatio sam da su od sve arhivske građe zapravo najznačajnije snimljene izjave samih tih ljudi – priča za „Dnevnik” Mateja Rackov. – A ja sad imam pred sobom živog umetnika, koji svojim svedočenjem može da osvetli i one potpuno nepoznate ili manje poznate biografske detalje, poput saradnje sa dirigentom Slobodanom Bursaćem u horu „Josif Marinković„ tokom srednjoškolskih dana u rodnom Zrenjaninu, ili rada sa primadonom Biserkom Cvejić, koja je Željka Lučića i vinula ka najznačajnijim operskim scenama širom planete. Ipak, možda i ključna linija filma je Željkovo razmišljanje o samoj operskoj umetnosti, sada iz perspektive zrelog, vrhunskog umetnika koji jako dobro poznaje svetsku opersku scenu iznutra. Jer on više nema nikakvog razloga da se snebiva, da „povlači ručnu”. Stoga verujem da će publika kroz ovaj film steći i sliku o tome šta je opera bila pre tridesetak godina, kada je Lučić počinjao, šta je ona danas, i u kom bi dalje pravcu ta kompleksna dramsko-muzička forma mogla da se kreće.       

Rackov dodaje da je važan fokus stavljen i na sredinu iz koje je Željko Lučić ponikao, jer i on sam ne krije da cele te njegove uspešne kerijere ne bi ni bilo bez velike upornosti ljudi koji su u njemu prepoznali „nešto više” od klinca koji lepo peva i usmeravali ga, poput pomenutih Slobodana Bursaća i Biserke Cvejić, ili Doroteje Cestnik Spasić, njegove profesorke iz muzičke škole, koja danas živi u Ljubljani.

– Željko, recimo, u jednom trenutku i otkriva da je Bursać tačno projektovao njegov put. A meni kao autoru je upravo to više nego značajno, jer želimo da pokažemo da nije sve „štela” i da se mora „preko veze”, već da kvalitet prolazi, naravno uz veliki rad i odricanje. Ako je ko primer toga - to je Željko Lučić. Naravno, svet je lako mogao da bude uskraćen za njegov raskošni talenat, da, pored tih ljudi koje je imao oko sebe, i on sam nije imao volju i hrabrost u mladosti da, recimo, koliko-toliko siguran posao otpravnika vozova na železnici zameni za neizvesnost poziva operskog pevača. Međutim, Željko je i kasnije, držeći se svojih principa, kako u odabiru uloga, tako i u stavu da se, uprkos popularnosti, medijski previše ne eksponira, pokazao da se i bez trulih kompromisa može ići stazom uspeha i dostići status baritona svetske klase, koji peva vodeće uloge na najprestižnijim scenama kao što su njujorški Metropoliten, milanska Skala, londonska Kraljevska opera, Frankfurtska i Pariska opera, bečka Štatsopera...  

Deo „Povratne karte svetske klase” biće ljudi s kojima je Željko tokom svih tih godina sarađivao, poput velike operske dive Ane Netrebko ili prvog čoveka Metropoliten opere Pitera Gelba, ali su u film uključeni i njegovi prijatelji s kojima se družio kao klinac, u „Josifu” i na železnici, a s kojima se i danas druži kad god je kod kuće, u Zrenjaninu. Arhivski snimci sa nastupa na najpoznatijim operskim scenama se podrazumevaju, ali poseban aspekt biće vezan i za sam radni proces stvaranja operskog dela i atmosfere iza scene, odnosno Lučićeve pripreme za ulogu. Tako su, zahvaljujući Srpskom narodnom pozorištu, lane u oktobru snimljene probe „Toske”, a predstojeće jeseni će ekipa filma pratiti Željka u Narodnom pozorištu u Beogradu tokom priprema za premijeru „Rigoleta” u režiji Jagoša Markovića.   

– U pitanju je film o svetskoj zvezdi koja je, kako bi to Amerikanci rekli, ostala „Donjn to Earth”. Dakle , o čoveku koji lako može da se transformiše u „nekog od nas”, a zahvaljujući svom poslu operskog pevača, i u Skarpija, grofa Lunu, Žorža Žermona ili Rigoleta na najvećim svetskim scenama. Kao takav je vrlo dragocen i protagonista i sagovornik, a mislim da je dragocen i kao jedna vrsta amblematičnog primera za takvog umetnika – kaže producent Igor Toholj. – Projekat „Povratna karte svetske klase” do sada je dobio podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, informisanje i odnose s verskim zajednicama, kao i Grada Zrenjanina, što je veoma dragoceno i zbog učešća na konkursima međunarodnih fondova. Očekujemo i rezultate konkursa Filmskog centra Srbije, a sa svoje strane projekat je podržao i oko njega se angažovao i Clear Cut Films iz Berlina, kuća koproducentkinje Dragane Latinović, inače Kikinđanske rodom.

Realizacija „Povratne karte svetske klase” je u produkcionom smislu veoma zahtevna. U prvom redu, doći do neophodnih arhivskih snimaka nije lako. Sredinom devedesetih godina prošlog veka, naime, kada je Željko Lučić bio deo ansambla Srpskog narodnog pozorišta i potom Narodnog pozorišta u Beogradu, operske predstave gotovo da uopšte nisu snimane. A i kad jesu, deo tog materijala je u međuvremenu jednostavno - presnimljen. S druge strane, korišćenje zapisa iz njujorškog Metropolitena ili milanske Skale, pa čak i opere u Frankfurtu, uopšte nije jeftino, naprotiv. Drugi ozbiljan izazov, i produkcijski i, naravno, rediteljski je kako stvoriti uslove da filmska ekipa snimi potpuno nov materijal, na veoma visokom nivou, a da praktično bude „nevidljiva”.

– Znamo za dokumentarce na čijim je snimanjima bila ekipa od 30-40 ljudi sa sve far šinama i kompletnom scenografijom. Ovo je ipak bitno drugačiji pristup. Jer, naš je cilj da ispratimo i svakodnevicu Željka Lučića, uključujući njegove probe, nastupe... a da se pri tome ta svakodnevica ne poremeti, jer suština i jeste u tome da se dobije autentičan a ne „fejkovan” materijal – pojašnjava Toholj. – Plan je, inače, da film bude završen u toku 2024. godine, što će, naravno, umnogome zavisiti i od dinamike prikupljanja sredstava neophodnih za njegovu finalizaciju. A to u prvom redu znači podrška sa nivoa krovne institucije za finansiranje filmova kod nas - Filmskog centra Srbije. E sad, što se tiče potonje budućnosti „Povratne karte”, mislim da je pravo mesto za ovaj film Fest, koji sve više prati trendove na svetskoj sceni dokumentarnog filma. A kada su smotre u inostranstvu u pitanju,  pokušaćemo da ga prikažemo na festivalima A kategorije u Veneciji i Moskvi, uz neke u regionu, koji bi bili interesantni za ovu vrstu dokumentarca.      

        M. Stajić