МИЛОШ БИКОВИЋ Први пут у улози опасног момка
Премијера филма „Јужни ветар” одржана је 25. октобра у Новом Саду и тим поводом смо разговарале са главним глумцем Милошем Биковићем (30).
Искористиле смо прилику да га питамо да ли заиста зна да свира виолину, какав однос има са братом, какви су му утисци са снимања новог филма и слично.
Колико ти је било изазовно да глумиш у оваквој врсти филма као што је „Јужни ветар”?
- Било ми је изазовно, али ми је било и велико задовољство. Изазовно је било јер овакву врсту улоге нисам раније имао и обично су ме стављали у неке друге шаблоне. Тако да, имао сам то задовољство да разуверим колеге и публику, да могу да глумим и у другачијим филмовима од оних на које су навикли.
Како си се осећао када си сазнао да ћеш добити Пушкинов орден?
- Супер, био сам изненађен, нарочито што тај орден треба да ми уручи лично Путин, што је велика ствар и велика част.
Како си тако добро савладао руски језик?
- Па, то је за мене било неопходно зато што је било немогуће да радим да нисам савладао руски језик, једноставно сам био приморан.
У које си све земље путовао да би снимао?
- Русија, Украјина, Азербејџан, Казахстан, Италија, Немачка, Црна Гора, Словенија, Швајцарска.
Какав имаш однос са братом?
- Диван.
Да ли толико добро режираш као што глумиш?
- Још увек нисам ништа режирао, уколико не рачунате неке спотове, али мислим је то неозбиљно да би се назвало режијом. Као редитељ се још нисам остварио. Можда ћу једнога дана то урадити.
Какаво ти је било искуство са Антонијом Бандерасом?
- Супер. Он је велики шмекер и баш је пријатно радити са љим. Јако је комуникативан и шармантан.
Да ли стварно знаш да свираш виолину?
- Не.
Какав си имао утисак о самом снимању филма „Монтевидео, бог те видео”?
- То је био веома дуг и напоран процес. Право да вам кажем, када си четири и по године у снимању неког пројекта, смучи ти се костим који облачиш сваки дан.
Колико ти је времена требало да савладаш уметничко клизање?
- Четири месеца сам тренирао. Савладао сам отприлике колико сам успео за то време, а то је било довољно да се у кадру осећам опуштено, па да могу да глумим и да не будем у неком грчу. Нисам имао страх да ћу пасти, нити блокаду да говорим текст и глумим.
Разговарале и написале полазнице Дневникове школице новинарства
Јана Глушац (12) и Дарија Арнаутовић (12)
