Марвелова Црна удовица у биоскопима: Прекасно за Наташу Романов
Преднаставци, поготово популарних франшиза, по самој својој природи имају незавидну драмску и наративну структуру.
Премда могу да попуне рупе у причи и дају нове димензије ликовима којима се баве, такође са собом носе многе друге проблеме. Несумњиво највећи од њих је то што су те приче на одређени начин лишене тензије и унапред им се зна коначан исход. Најбољи пример за ово је филм о Хану Солоу који је одговорио на сва питања која нико није постављао и где у ниједном тренутку нисмо помислили – камоли поверовали – да су Хан, Чуи и Ландо у икаквој опасности.
“Црна удовица”, први филм четврте фазе Марвеловог универзума (МЦУ), срећом по све фанове, није неуспех на нивоу једног Солоа, али такође представља и чудно склепано и неуједначено издање. И поред неколико позитивних елемената, стиче се утисак да Марвел није знао шта жели да каже овим делом (сем “Желимо ваше паре!”, али то се подразумева). Као и у свим пројектима после “Краја игре”, осећа се недостатак енергије и идеја, анемична безвољност која краси франшизе које се настављају искључиво зато што су још увек профитабилне.
Филм почиње флешбеком на далеку 1995. годину. Мала Наташа и њена породица – у стварности уметнути руски агенти који нису у међусобном сродству – беже из САД по завршетку своје мисије. Њени “родитељи” добијају друге задатке, а Наташу и њену млађу “сестру” Јелену шаљу на обуку у озлоглашену Црвену собу.
После овог увода, радња покрива догађаје између филмова “Капетан Америка: Грађански рат” и “Осветници: Рат бескраја”. Деморалисана и остављена без савезника, Наташа је у бекству када је неочекивано контактира Јелена – која је сада и сама једна од Црних удовица. Оно што следи је стандардни џејсонборновски шпијунски трилер крцат акцијом, издајама и сличним обртима који чине тај жанр.
На све ово је, прилично трапаво, накалемљена драма о једној дубоко дисфункционалној породици. У читав тај бућкуриш је, чисто да додатно збуни непце, сасута и дарежљива количина небулозног покушаја друштвене критике. Мада се овде, за разлику од неких филмова, макар може тврдити да му је “срце на правом месту”, иако је сама изведба и даље махом тупава. Није довољно само направити било какву паралелу са стварним збивањима или указати на то да неправда постоји кроз климаву метафору, далеко битније је како су те идеје изражене, уклопљене и испитане.
“Црна удовица” кроз читаво своје трајање наизменично скакуће између та два мода. Са једне стране ту су теме породице и значаја веза које остварујемо са људима, а са друге нас филм, поготово у трећем чину, бомбардује са – за МЦУ производ – неивентивним акционим секвенцама препуњеним зачуђујуће осредњих специјалних ефеката. Марвелов често спорни стил хумора овде поприма облик већине новијих комедија, те тако ликови, уместо брзих и врцавих шала које имају структуру и поенту – трабуњају и праве гримасе. Још горе, чак и када се појави шала која је, ако не смешна, онда макар симпатична, филм мора да је понови још неколико пута док вам се не згади (“Ха-ха-ха-ха, суперхеројске позе, разумете? Фејк су, зар не? Јако смешно.”). Истина, стереотипни ол Рашнз ток лајк диз еексент уопште не помаже да реплике буду вицкастије.
Сваки пут када дође до неког занимљивог развоја ситуације – углавном када се актери породичне јединице Наташе Романов нађу на истом месту – те сцене се “збрзавају” да би их заменило још мало пуцњаве и експлозија, као да су се продуценти плашили да не заборавимо да је у питању акциони блокбастер. Да је било више вере у публику и више способности да се избалансирају те две крајности, филм би био несумњиво успешнији, уместо исподпросечан и недоречен. Далеко од тога да би био први МЦУ филм којем је то пошло за руком.
“Црна удовица” је дошла и прошла, вероватно прекасно да на икога остави јак и дуготрајни утисак. Да је којим случајем читав филм уметнут где му је хронолошки и било место, функционисао би далеко боље. Дао би нам прилику да се још више вежемо за Наташу пре њене смрти у “Крају игре” и читава ствар приде не би изгледала као нешто што је направљено првенствено зато што су имали Скарлет Јохансон везану уговором за још један филм, па “гре’ота да се не искористи.”
Биће занимљиво видети на који ће начин Флоренс Пју преузети штафету своје филмске сестре и да ли ће убризгати мало прекопотребне виталности у даље МЦУ пројекте у којима буде учествовала. Ако не жели да прави само носталгичне и бледе копије квалитетнијих и јачих филмова који су им prеthodili, МЦУ мора да се тргне и прихвати да, упркос томе што више никада неће достићи неслућене висине зараде и одушевљења “Крајем игре”, то такође не значи да треба да отаљавају предстојеће филмове и серије.
Имају инфраструктуру, талента и буџета за далеко боље од оваквих нискоенергичних подухвата.
Владимир Сумина
Текст на сајту Геекебана: https://geekebana.gg/2021/07/20/black-widow-2021/