The Hounting of the Bly Manor: Трка изгубљена у финалу

„Блај“ је креирао Мајк Фланаган („Др Слееп“, „Гералд’с Гаме“) који је пре две године за Нетфликс снимио још једну хорор серију - „Проклетство куће на брду“. За разлику од одлично примљене и нешто класичније „Куће на брду“, „Блај манор“ је дискретнији, церебралнији и окренут експериментисању у приповедању. 

Заплет прати причу о младој америчкој учитељици (Викторија Пендрети) која бежећи од трауматичне прошлости стиже у Енглеску да би радила као гувернанта дечаку и девојчици који су остали без родитеља и живе у удаљеном породичном летњиковцу Блај манору окружени само послугом.

Првих седам (од укупно девет) епизода ове серије, сведочанство су готово апсолутне компетенције сваког укљученог у овај пројекат: од деликатних психолошких портрета ликова који су сви до једног допадљиви, преко споро и паметно грађених дијалога, до сцена из којих страва куће израста изазвана маштом гледалаца и мучним филозофским концептима загробног живота а не индукована јефтиним шок реквизитима. Цела глумачка екипа заједно са децом је невероватно инспирисана и убедљива – уз Викторију Пендрети у улози благе гувернанте, нарочито се истичу Оливер Џексон Коен који маестрално балансира између готово дијаболичног негативца и невероватне рањивости, и Бенџамин Ајнсворт који са непуних дванаест година своју улогу носи са скоро застрашујућом зрелошћу.

„Блај“ је код дела публике и критичара дочекан на нож јер у питању није генерична жанровска прича како можда делује из трејлера; слично као у случају прве, (а нарочито треће) сезоне „Правог детектива“, Блај тражи стрпљивог гледаоца који није ту због јефтиних обрта, акције или баналних хорор шокова. Фланаган од прве епизоде минуциозно конструише портрете ликова, да би касније поентирао маестралним владањем својом наративном формом, користећи време као главни медијум; Блај манор постаје фокус радње кроз који се преламају приче њених садашњих и prеthodnih становника. Касније епизоде невероватно ефектно реконтекстуализују смисао prеthodnih, па се са протоком времена прича кристализује у тренуцима шокова, када ођедном ситни детаљи који су се чинили неважни добијају монументалну важност. Баш због ових сјајних момената који се исплаћују захваљујући стрпљивим грађењем приче у стилу најбољих класичних енглеских серија, чини се несхватљиво колики пад „Блај“ има управо у својој завршници. (Руку на срце, две последње епизоде нису толико страшне колико су упадљиво лошије у односу на остатак серије.)

Као што се утисак о заплету мења из епизоде у епизоду, нажалост тако и прилично развучен и разводњен крај ретроактивно помали квари целу серију. Иако тематски обрт да је „Блај“ заправо љубавна прича а не хорор сасвим добро функционише (нежан крај у односу на бруталност ранијих епизода сасвим је добра идеја у теорији), проблем је изведба. Последње две епизоде у којима очекујемо коначно убрзање и катарзу, уместо тога непотребно су развучене (ово је нарочито очигледно у осмој епизоди у којој се чини као да је сценарија било довољно за петнаестак минута уместо скоро сат колико је трајала). Уопште, чини се као да је сасвим друга екипа урадила последње две епизоде: у њима нема ни трунке компетенције prеthodnih. Осма је млака готска прича о две сестре које углавном само млате дугим косама наоколо и понашају се и носе као изнервиране миленијалке које су управо остале без претплате за интернет, а не осиромашене племкиње рођене пре пар векова, док девета (скоро једнако несхватљиво развучена), обилује кадровима који личе на Холмаркове божићне филмове, кулминирајући у сцени толико лоше глуме једне од епизодисткиња (млада са венчања), да се човек запита да није и до тог тренутка сјајни кастинг директор у неком тренутку постао још једна жртва Блаја и нестао у ходницима уклете куће.

Настасја Писарев